Последњи догађаји у Партизану изнели су на видело низ проблема са којима св овај највећи спортски колектив сукобљава. Партизан није само најбројније, већ и најуспешније југословенско друштво. Међутим, данас се наш Партизан љуља: нема услова за рад а беспарица чини своје.

Градски оци и они који одлучују о материјалним средствима свих клубова очински се односе према породици „црно — белих“.

Уосталом, како другачије објаснити ту апсурдну ситуацију: да је Партизан у „својој кући“ — бескућник! Зар онда није умесно питање: чији је Партизан?

Узмимо пример наших ватерполиста. Вишеструки прваци Југославије и Европе немају свој базен за тренинг и утакмице! Не може се вечно живети од ентузијазма. Данас новац постаје јачи од спорта. Зар је онда чудно што данас атлетичари, боксери, кошаркашице, одбојкашице и други не постижу оне резултате на које смо ми навикли.

У другим градовима широм Југославије сви клубови, посебно фудбалски имају боље услове за рад него што их има један клуб светског угледа као што је Партизан.

Црвена звезда има далеко повољније услове за рад. Изградњу тог објекта помогли су и град и Република. А Партизан не може да буде газда на свом стадиону, који би требало да се зове стадион Партизана а не ЈНА. Ми, навијачи, тешко подносимо када нам неко добаци: „Ћутите ваш Партизан нема ни стадион а хтели бисте да будете прваци!“ Нас то боли и ми не тражимо ништа друго, осим да имамо равноправан статус у Београду и Србији као и Црвена звезда.

— Славко Тодоровић, Младеновац