КРОЗ НАШУ ЛУПУ
Да је југословенски спорт конфузан види се по томе што се све норме — етичке и такмичарске — клате а материјални престиж потискује духовни. Велико одсуство достојанства присутно је у свим спортским дисциплинама. Од правог, оног чистог, кубертеновског схватања спорта остало је врло мало.
У оквирима спортског друштва Партизан само тениски клуб постиже горњи, врхунски степен у свом напрезању да сачува чисти и ничим непомућени аматеризам.
Недавно је ТК Партизан одржао годишњу скупштину крај самих терена, у башти клупских просторија, готово у природи. И све је било тако чисто, присно, топло… Осећали смо се као на скупу многочлане породице.
Инжењер Радмило Николић, прошли и садашњи председник у свом годишњем извештају био је врло јасан. Његова потенцијална реч повукла је све присутне и натерала нас да проблеме, успехе и бриге клуба доживимо као властите. Било је и дискусије. Али, то није било као на другим скупштинама. Осећало се да сви воле клуб онако како се воли болесно дете. Истина, клуб је здрав, јединствен изнутра, али није без брига, посебно не без материјалних и „бели спорт“, ваљда по неком архаичном схватању СОФК-е града и Србије не признају и не дају средстава за егзистенцију тих клубова. Сви су они препуштени себи, свом чланству и ентузијазму својих руководилаца.
И над том јасноћом у ставу форума остало је велико неразумевање, па су без патетике и повећања доза говорљивости многи рекли да би требало тенис приближити форумима или форуме тенису јер је овако стање даље неодрживо. Посленици овог спорта овакав став надлежних примају као друштвено унижење и дижу свој глас. Уосталом, тај спорт је признат у целом свету, има своје милионске поборнике, па зашто би онда у нас имао другачији третман. Осим, ако нисмо оптерећени оним предратним схватањем да је то спорт аристократа, па ту мржњу још од тад вучемо.
Међутим, данас је и свим срединама наше социјалистичке заједнице тешко наћи клуб са толико врлина и таквим чистим, аматерским схватањем као што је ТК Партизан. Колико у њих има реалности када мере своје место, успех или поразе. Сви се они у клубу понашају као синови и кћери једног оца; што их човек више упозна мора их заволети. Уосталом, познавање је извор љубави.
Југословенско спортско друштво Партизан — и само опрхвано великим материјалним бригама — има моралну обавезу према овом колективу али није у могућности да му помогне. Међутим, и људе из Друштва брине тај нетолерантни дух СОФК-е и одсуство сваког грча у савести оних који одређују критерије и спортске дисциплине приликом додељивања друштвених средстава за развој и унапређење спорта у Београду и Републици.
Зар збиља нема апелата?!