Почело екипно првенство Југославије у боксу: У дербију прве рунде Партизан обрадовао своје навијаче победом од 11:9. — Мирослав Поповић, Малетић, Живковић и Шекуларац оставили најбољи утисак. — Радојевић у мечу са Крагујевчанином Матејићем наговестио да ће најзад испунити очекивања

У време када га је предводио Павле Шовљански Партизан није знао за неуспех на рингу стадиона ЈНА. Његови ученици изгледа настављају ту светлу традицију. У првој „рунди“ екипног првенства Југославије принудили су на предају и националног шампиона — Радничког из Крагујевца. Наша победа била је много убедљивија него што то резултат од 11:9 показује.

Најбољи утисак оставио је Милосав Поповић. Све три рунде просто се поигравао са снажним Манџукићем. Примећује се да му недостају јачи мечеви, али сигурно је да ће ове сезоне бити још запаженији него прошле. Када бисмо имали више таквих песница сигурно је да ни у једном мечу коначни исход не би био неизвестан.

Малетић се није могао препознати после слабе партије у Ваљеву. Почео је меч врло опрезно. И што су казаљке на часовнику више одмицале све озбиљније је снажним темпом сламао отпор противника. Мудро се покривао и прецизним директима и крошеима принудио талентованог Петровића на предају у другој рунди.

Живковић се достојно опростио од црно-беле боје уочи одласка у ЈНА. Чини се да никада још није боксовао тако рационално и убедљиво. Талентованом Марковићу није било ни мало лако да издржи сва искушења пред којима се налазио. Велика је штета што ће наш талентовани борац најлакше категорије морати да паузира 15 месеци, баш у часу када је показао да може да испуни наша надања.

Шекуларац је савладао још једног противника који је у прошлости на ранг-листама стручњака котирао знатно боље. Била је то борба у којој наш представник кривицом дисквалификованог Јовановића није могао да покаже све што зна. Крагујевчанин је углавном држао Шекуларца за руке и насртао главом, па судији у рингу није преостао ништа друго осим да га најстроже казни.

Јован Николић је иако му је на крају подигнута рука прилично разочарао. Деловао је некако тромо, безвољно. Десном руком уопште није ударао, предуго је нишанио левицом, али је срећом чешће погађао него Крагујевчанин Рашковић. Познавајући добро храброст овог момка и сећајући се његових многих блиставих партија не би требало да будемо забринути за моментално слабу форму.

Ни Драгољуб Николић није сасвим испунио очекивања. Вешто је ескивирао. Но, притом је заборављао да судије не бодују такве бравуре уколико нису пропраћене макар једним ударцем. Највише је погрешио што је дозвољавао невештом противнику да диктира нечисту борбу тело уз тело. Ипак, био је знатно бољи од свог презимењака Николића и велика је заблуда судије Дужанеца што је ову борбу прогласио нерешеном.

Слободан Радојевић је повредио руку и то га је можда спречило да направи највећи подвиг у каријери. Боксовао је као ретко кад. Читаву рунду бомбардовао је првака државе Матејића. А, у паузи тренер Шовљански био је принуђен да преда меч како не бисмо ништа ризиковали уочи предстојећих важних окршаја. Радојевић је и за та три минута ипак наговестио да ће најзад испунити наша вишегодишња очекивања. Настави ли овако сигурно је да ће многим „тешкашима“ помрсити рачуне.

Резултатом можемо да будемо задовољни, али никако и формом наших такмичара. То углавном није њихова кривица. Ситуација и у осталим клубовима потврђује да је извештај одбора Боксерског савеза Југославије грдно погрешио када је због припрема за првенство Европе изгласао седмомесечну паузу. Упркос великом успеху југословенског песничења на шампионату „старог света“ збивања на домаћим ринговима су још мање занимљива него у прошлом екипном првенству. Или, можда први утисак вара…