Поводом „случаја Кићановић“: У односима међу врхунским клубовима неопходан је фер-плеј, јер спорт мора да има своју етику и ван формално-правних аката

Тек што се спустила тишина на „случај Баралић“ један други млади спортиста узбуђује јавност. Реч је о Драгану Кићановићу, даровитом кошаркашком репрезентативцу, члану чачанског Жељезничара, кога је овај друголигаш на годину дана био уступио Борцу.

Кићановићу је била довољна само та једна година у прволигашком такмичењу, па да се његова обдареност искаже у мери која су му отворила и врата репрезентације.

Тај млади и врсни кошаркаш и у овом тренутку када је у спорту пошао орлу у висине нагиње се над својом будућношћу и жели да је кроз завршене студије учини сигурном. Хоће да студира у Београду и да дође у Партизан, и све је то сасвим нормално.

Међутим, опет се појављује административна препрека. Друштвени споразум потписан 1964. године између четири београдска спортска колектива (Партизан, Звезда, ОФК и Раднички) замишљен је као акт окончања даљег отимања и међусобне конкуренције политиком довођења нових спортиста. Пре годину дана, када још није одиграо ни једну утакмицу у првој лиги, Кићановић је, потписао у СОФК града Београда „приступницу“ за Црвену звезду.

Да би смо нашим читаоцима пружили могућност да до краја проникну у „случај Кићановић“ разговарали смо са Владимиром Марјановићем, генералним секретаром ЈСД Партизан.

П. ВЕСНИК: Да ли Протокол може да буде препрека за долазак Кићановића у Партизан?

МАРЈАНОВИЋ: Не. У време када је потписан Друштвени споразум између четири београдска колектива наше спортско друштво није било асоцијација самоуправних клубова а, осим тога током ових девет година Београд је добио неколико снажних и великих друштава као што су Вождовачки, Синђелић, „21. мај“ и други, које не можемо мимоићи. Уосталом, време је учинило своје. Тај акт споразумевања је за данашње прилике анахронизиран, није се прилагодио савременим друштвеним кретањима и самим тим је депласиран. На жалост, то је симптоматично, за спорт уопште, јер је увек помало по страни и не хвата на време ритам друштвеног развоја. У томе треба тражити узроке недаћама и проблемима који се повремено јављају.

П. ВЕСНИК: Да ли Кићановићев потпис у СОФК Београд значи да не може бити члан Партизана?

МАРЈАНОВИЋ: Ни говора! Тај потпис пре може да обавезује наше спортско друштво него самог Кићановића, јер то за Кошаркашки савез Југославије, који врши регистрацију играча не значи ништа. У ствари, Протокол је одавно превазиђен и по мени он нема никакву снагу обавезе за потписника. Уосталом, његова сврха и није била да се због једне тренутне жеље окује један млад човек, такмичар било које спортске дисциплине.

П. ВЕСНИК: Шта у овом тренутку нашег друштвеног развоја значи тај Протокол?

МАРЈАНОВИЋ: У динамичном развоју социјалистичког самоуправног друштва овакво споразумевање спортских друштава противно је основним мерилима и принципима аматерског спорта у нас. Тачније: није у складу са писмом Председништва ЦК СКЈ и уставним амандманима, јер представља својеврсни вид капарисања играча, без обзира на све остале учеснике у спорту. Не треба заборавити да четири београдска друштва нису једина у земљи.

— Ми не можемо — наставио је даље познати спортски радник — те младе људе, одушевљене спортисте, третирати као средњевековне робове.

— У овом тренутку за нас је једино важно да Кићановић добије исписницу од свог клуба и проблема неће бити. Кићановић је недвосмислено и врло јасан у својој жељи да хоће да дође само у Партизан! То што се неко позива на Протокол, који је ван крвотока времена нас много не брине. Партизан је био и остаје супер коректан партнер у своме договору. На жалост, то увек нису и остали. Не желимо више да други користе нашу принципијелност као слабост. ЈСД Партизан са 21 својим клубом је јединствен, моћан и спреман да се супротстави свакоме ко хоће да га угрози, дезавуише или изигра, рекао је на крају генерални секретар Југословенског спортског друштва Партизан.