ОШТРИМО БЛЕНДУ

Мало који град у Европи има толико базена као Београд. Међутим, нема ни једног града у којем су пливачи у неповољнијој ситуацији.

Пливање је спорт младих, аматерски спорт, спорт ентузијаста. То је спорт који нема могућности да ствара властите приходе, али је зато необично важан за здравље човека и за народну одбрану. Зато је увек, бар на папиру, стављен у приоритетне спортове.

Пливачки спорт искључиво живи од дотација. Пливачки клуб Партизан у 1975. години добио је дотације у висини од 360 хиљада динара. Само за закуп базена, за нормала тренинг пливача свих узраста, клуб би требало 700 хиљада динара (јер сад коришћење базена стаје 900 динара).

У свим осталим градовима у Југославији где постоје базени није тако. Свуда, осим у Београду, пливачи имају обезбеђено бесплатно коришћење базена, а у Словенији чак и тренере плаћа град. А Београд има осам велелепних затворених базена. Ти базени грађени су и новцем спорта, а сада су за пливачки спорт овог града готово неприступачни.

Пливачком клубу Партизан саопштио је директор базена Врачар да ако у року од два до три дана не донесе меницу не може више да користи базен за тренинг. Све је то по прописима, каже он. Међутим, пливачки клуб није привредна организација, нема своје приходе, он живи од дотација које добија од Самоуправне интересне заједнице града. Према томе, ко је тај ко може и жели да гарантује за пливачки клуб?

Као што смо рекли Београд има дивне базене. Сви они имају своје директоре, заменике директора, управу и администрацију.

Много је оних који живе од спорта и око спорта. Можда и превише. Међутим, један спорт за који смо се сви изјаснили да је приоритетан нема услова за опстанак.

Материјална база је створена. Када ћемо створити — услове за нормалан и несметан рад? Када ћемо коначно сазнати зашто се она адекватно не користи и за пливачки спорт?

Невероватно је, али истинито да су пливачи нашег главног града имали боље услове за тренинг онда када смо имали само два мала и некомфорна базена! Ко је за то крив, пливачи сигурно не!