Представљамо вам ваше љубимце: Нови голман Партизана Радмило Иванчевић, појавом и стилом неодољиво подсећа на славног руског голмана Хомича, који је одмах после рата одушевио Енглезе на оној незаборавној турнеји московског „Динама“

Партизан је, до одласка Ивана Ћурковића у редове садашњег француског шампиона Сент Етјена, био „Мека“ репрезентативних голмана најфинијег кова. Старији навијачи са благом дозом сете и данас радо говоре о бравурама једног Глазера, Шоштарића, Стојановића, Шошкића и Ћурковића. Затим су гол „црно-белих“ бранили Марковић, Фуртула, Арсић, Милић, Истатов али — ни један од њих није досегао славу својих претходника. Шта више, временом је створена „клима неповерења“ (која и данас делимично постоји) у сваког ко би покушао да обуче црни дрес са бројем један. Стога, мало ко види и признаје рецимо да је Благоје Истатов у другом делу прошлог првенства био један од најбољих играча одбране, већ сви у сећању задржавају грешке које је чинио овај голман. Ову специфичну „голманску болест“ покушаће у тек започетом шампионату да реши Радмило Иванчевић, који је у прелазном року дошао из аранђеловачке Шумадије. Ко је овај момак, који има нимало лак задатак: враћање поверења у Партизанове чуваре мреже!

Рукометни почеци

Пред нама је висок и снажан момак, дугих руку и помало наглашених покрета. Први утисак: не делује некако „голмански“. Али, све се мења само после пола часа, када је Радмило Иванчевић стао између статива. До тада помало лењи покрети добијају хитрину мачке, цело тело напето као лук и лако лети из угла у угао, дугачке руке и велике шаке се претварају у најфинији „апарат“ за хватање лопти. Остало је само да закључимо како први утисак уме да превари.

Убрзо разговор постаје неусиљен и пријатан. Радмило говори лагано али језгровито и прецизно, мери сваку реч.

ИВАНЧЕВИЋ: Често код спортисте случајност одлучује будућност, па ни ја ту нисам изузетак. Почео сам као рукометни голман у у милановачкој Типопластици са својих петнаест година. Међутим, судбина ми није дала да се дуже задржим на „малим“ стативама. Једну утакмицу је посматрао Радиша Јовичић (сада тренер екипе Португезе из Каракаса) и закључио да сам добар — фудбалски голман! Одвео ме је у екипу Такова из Горњег Милановца, где сам успешно бранио две године. Неке друголигашке екипе (Слога из Краљева и Слобода из Титовог Ужица) су се интересовале за мене, али ја сам ипак 1969. године постао члан Шумадије из Аранђеловца.

Црне и маркантне црте лица лако прелазе у осмех док прича о данима који су били свакодневни напор и одрицање, прожети другарством и згодама које прате спортисте. Радо се враћа у прошлост, јер је она за њега дечачки чиста и весела.

— Уласком Шумадије у Другу лигу, постајем стандардни голман прве гарнитуре и ту сам се задржао све до доласка у Партизан. Бранио сам око 250 пута гол Шумадије, а тај број би био и већи да 1973. године нисам отишао у Куманово на одслужење војног рока — наставља Иванчевић.

Олимпијски репрезентативац

Радмило са поштовањем и данас говори о тренерима са којима је сарађивао. Каже да је за овакав начин одбране гола највише заслужио Остоја Симић, а свој печат на његов голмански развој ставили су и други тренери: Митровић и Миловановић.

Прошле сезоне је доживео велико признање када је добио позив да брани гол наше Олимпијске репрезентације. Одиграо је у тој екипи осам утакмица, што је било и више него довољно да свима стави на знање да његово време тек долази.

Које су то голманске особине које га красе и довеле га дотле да га и Партизан пожели?

Необично истанчан рефлекс дозвољава му да и најтеже лопте кроти себи својственом елеганцијом: хитар је и еластичан, командује одбраном и није „линијаш“ како се то обично каже, већ брани по читавом шеснаестерцу, кад треба игра и „трећег бека“, не осећа никакав страх (што није случај са већином наших голмана) кад лопта иде према његовом голу и кад се нађе лицем у лице са противничким нападачем. Та смиреност и резонско одлучивање му помажу да изађе као победник и из најтежих дуела. Специјалност су му — одбране удараца са беле тачке! На овогодишњем Балканском купу у Бугарској, на коме је наша Олимпијска репрезентација заузела друго место — Иванчевић је одбранио ни мање ни више него пет пенала! Осим наведеног, поседује и добар преглед игре и веома ретко прима такозване „кикс-голове“.

Његова „лична карта“ би овако изгледала: рођен је 4. септембра 1950. године у Топоници крај Крагујевца, Висок је 183 см, а тежак 82 кг.

Добро се снашао у новој средини

У припремном периоду је мало бранио. Његов истински деби је био на пријатељској утакмици са Црвеном звездом. Није имао много посла, али се и по оно мало интервенција могло видети да је фудбалски зрео.

ИВАНЧЕВИЋ: Било је то за мене нешто ново. Велики доживљај и право искуство. Разочаран сам понашањем појединаца из Црвене звезде за време утакмице, то што они раде има мало везе са спортом.

П. ВЕСНИК: Како сте се снашли у Партизану?

ИВАНЧЕВИЋ: Доста брзо сам се привикао на нову средину и начин рада. У томе су ми много помогли и моји нови клупски другови, чији је гест упућивао на то да ми се помогне да „нађем себе“ и своје место у новом клубу.

П. ВЕСНИК: Како оцењујете Партизанове шансе у првенству?

ИВАНЧЕВИЋ: Чини ми се да је припремни период прошао више него добро и да је то велика гаранција за добре резултате и повољан пласман. Моја давнашња дечачка жеља да постанем члан Партизана, сада је стварност. Још када би нам пошло за руком да освојимо и титулу шампиона, сви напори и огроман труд би се исплатили.

У периоду до почетка шампионата о психо-физичкој спреми играча се бринуо др Павле Опавски. Ево шта је он рекао о Иванчевићу:

ОПАВСКИ: Радмило се лако уклопио у рад. Његови уводни тестови су показали да нису потребне модификације да би рад са њим морао да мења досадашњу праксу. Поседује добре основне психо-физичке квалитете. За ово кратко време се рапидно поправио и на најбољем је путу да буде још и бољи.

Име новог голмана Партизана каже да му је — Рад-мило и стога за његову лепу фудбалску сутрашњицу не треба бринути. Уосталом, стрпимо се. Време са собом носи резултате свих предвиђања.