ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
Сваки клуб има свог голгетера, најефикаснијег играча — најбољег стрелца. Обично он се региструје после сваке такмичарске године, то је по правилу у првим поратним годинама (као и пре рата) био играч унутрашњег нападачког трија — полутка или центарфор. Партизан је и с те стране представљао куриозан, изузетан тим. Иако је у првој години постојања имао у трију такве снајпере као што су један Бобек, Рупник или Палфи, голгетер тог доба био је фудбалер који је играо дуж аут-линије — крилни нападач Флоријан-Цоњо Матекало!
Са 16 погодака Матекало је у тој предшампионској години био први сезонски голгетер у историји ФК Партизан. Већ сама та чињеница довољна је да га уврсти за сва времена у анале нашег клуба. Истовремено то нас обавезује да га у најкраћим цртама представимо млађим нараштајима наших навијача који га никада нису видели на терену у дресу. Заиста, ко је и какав је играч био Матекало?
Без околишања рецимо одмах: једна од најинтересантнијих фигура југословенског фудбала уочи рата. Такав метеорски успон, какав је он у периоду између 1937—1939 направио, готово да се не памти, упркос чињеници да су у предратном фудбалу играчи сазревали веома брзо и врло млади ускакали у прволигашке екипе. Ипак, Матекалов успон је био и за то време муњевит и сензационалан.
Као његов школски друг и савремених сећам се да је једног дана дошао из Јајца у Сарајево са нешто мало родитељских савета и још мање пара у џепу, да се школује и постане човек. Настанио се у собичку испод трибина стадиона сарајевске „Славије“ у чијем је подмлатку почео. Али већ после годину дана Славијини експерти су уочили да је дечак изузетно снажан и страховито брз. Уврстили су га као лево крило са непуних 17 година у екипу, а већ после цигло једне сезоне на поприштима Прве лиге прибојавале су га се ове одбране и вратари. Готово преко ноћ израстао је у модерно WM крило чији праволинијски бегови сеју панику, а топовски ударци обично завршавају у мрежи. У штампи је све чешће апострофиран као најбоље „провинсијско крило“ у земљи.
Само на томе није дуго остало. Један од два највећа тима предратне Југославије, загребачки Грађански, заинтересовао се за Матекала и 19-годишњи Босанац је освануо једног јутра неочекивано у модром дресу „пургера“! Био је то за његов матични клуб „Славију“ шок, а за сарајевске навијаче годинама непрежаљен губитак!
У новом дресу, уз такве фудбалске матадоре као што су били Велфл, Лешник, Антолковић и Цимерманчић, млади Матекало је сазревао врло брзо. Постао је стандардни првотимац екипе тадашњег државног првака, најбољи левокрилни нападач после легендарног Николића — Попца (из БСК-а) и повремени репрезентативац!
Такав Матекало, готов, изграђен играч, обрео се у првој послератној години у нашем „црно-белом“ у ствари тада „плаво-црвеном“). Поред велемајстора Стјепана Бобека, који га је лансирао с позиције леве полутке, хитронога „једанаестица“ Партизана Матекало погађао је немилосрдно противничке мреже. По потреби играо је и у дресу са бројем 7 и није био ништа мање опасан. И са те позиције редовно је постизао голове. Крај сезоне дочекао је као први голгетер у историји нашег клуба. И када се очекивало да ће тандем Бобек–Матекало бити незамењив, подмукла болест зглобова и срца удаљила је популарног „Цоњу“ заувек са бојног поља. Али само као играча, у улози фудбалског учитеља јавиће се поново на страницама историје нашег клуба — и то оним најславнијим, из година рађања Партизанових „беба“. Али то је тема много каснијег периода и пошто се држимо хронологије стићи ћемо до ње тек са ретроспекцијом догађаја из 1957. године.