У посети супругама наших спортиста: Да ли је тешко и шта значи бити супруга познатог спортисте. О томе са Божаном Међимурец и Снежаном Ћурковић разговара наша сарадница

Божана Међимурец

Божану Међимурец супругу познатог атлетичара Јожа Међимурца затекла сам у дечјем вртићу у Поп Ташковој улици. Будно је пратила сваки корак свог синчића Андреја. А он прави несташко: прво трчи за лоптом, па се онда пење на „ракету“, хоће на клацкалицу…

„Од времена када га је Јоже почео да води на стадион немам мира“, немоћно шири руке симпатична Божана и трчи за малишаном кога је сада привукло „вратило“. „Видео је како тренирају спортисти, па би и он да изводи неке вежбе. Већ сам помало и уморна од његових несташлука.“

Иако још сасвим мали Андреј као да осећа да се мама љути због њега, застане за тренутак, погледа је крајичком својих живих окица, па онда настави започету „вежбу“ на гвозденој шипки.

„Не, искрено не бих волела да и син буде спортиста“, рекла је Божана пошто је чула наше питање; да ли јој се не чини да одгаја будућег спортског аса. Онда је покајнички додала: „али Јоже воли каже да ће му бити тренер. Мали, већ и сами видите, има дара. Ивер не пада далеко од кладе…“

Нешто касније седимо у стану породице Међимурец, препуном дивних сувенира, које је домаћин доносио са путовања и спортских трофеја, које је освајао на многобројним такмичењима.

„Андреј и ја најчешће смо сами“, помало тужно каже Божана. „Јоже је увек или на тренингу или на путу. Баш сам неки дан израчунала: од Нове године само је пет дана био са нама. Ето јуче се вратио из Лондона, са Британских атлетских игара, а већ је данас у Сарајеву. Одатле ће на Златар, где ће се десетак дана припремати за остала такмичења у овој сезони.“

„Како подносите та честа и дуга одсуствовања мужа?“

„У почетку је ишло тешко мислила сам да нећу издржати. Сада је другачије, привикла сам се. Посветила сам се сину, па ми некако брже прође време у ишчекивању мужа.“

„Да ли пратите резултате које Јоже бележи па атлетској стази?“

„Како да не. Знам све резултате које је до сада постизао на већим тркама. Чудно је то: колико желим да је са нама, исто толико желим и да има што више такмичења, да побеђује, да обара рекорде. Знам колико вољи атлетику и колико му све то причињава радост, па не могу ни ја да будем равнодушна“.

Мали Андреј окретао је бројчаник на свом телефону.

„То му је најдража играчка“, каже Божана. „Седне у угао собе и онда ‘разговара’ са својим татом. А да видите и мени је телефон најдража ствар у кући. Колико је само пута смањио раздаљину између Јожета и мене? Очекујем да ме и данас позове телефоном.“

Симпатична домаћица и њен син испратили су ме до излазних врата зграде. Као у неком магновењу погледали су у правцу одакле им долази најдражи гост, за све познати атлетски ас, а за њих, Божану и Андреја, нежан супруг и отац.

Снежана Ћурковић не воли фудбал

Док сам ишла улицом Војводе Степе према броју 276 пред очима била ми је слика из најранијег детињства: испред солитера на Новом Београду деца су играла своју омиљену игру „шуге“, праћена погледима родитеља начичканих на прозорима.

Покушавам да из тог роја безбрижних лептирића издвојим лик љупке и лепе девојчице Снежане. Била ми је прва сусетка; заједно смо одлазиле у школу, проводиле слободно време у игри, све док се нисмо одселиле у различите крајеве града. Прошло је више од једне деценије да се нисмо виделе. Готово да смо се и заборавиле.

Да, Снежана се изменила, то сам одмах запазила када ми је отворила врата свога стана у поменутом броју зграде велике улице на Вождовцу.

Присећа се и она безбрижних дана нашега детињства, смеје се, а онда се враћа садашњости:

„Као што видиш удала сам се, добила ћерку Елу, пре неки дан дипломирала сам на Академији за примењену уметност. Задовољна сам“, блиста од среће Снежана и служи ме соком од поморанџе.

Кажем јој зашто сам је потражила.

„А тако, значи да се нисам удала за фудбалера Ивана Ћурковића не би се ни виделе. Рећи ћу све што те интересује, надам се да ме нећеш питати фудбалска правила или које место заузима Партизан“, каже Снежана уз пријатан осмех и наставља: „Видиш и даље сам остала антиспортиста. Да мој Ивица није тако често одсутан не бих ни примећивала да је спортиста“.

„Значи уопште не одлазиш на утакмице, не пратиш радио и телевизијске преносе?“

„Баш тако! Фудбал ме не привлачи. Сећам се да сам једном са Иваном отишла на стадион ЈНА. Посматрала сам неку утакмицу и не интересујући се ко игра. Било ми је помало досадно и једва сам сачекала крај.“

„Шта каже Иван на ту твоју незаинтересованост?“

„Задовољан је као и сви мушкарци, када им се жене не мешају у посао“, шали се Снежана. „Али све то не значи да нисам забринута…“

„Како да не“, прекидам Снежану. „Фудбалери изазивају пажњу где год се појаве, увек су окружени лепим и младим обожаватељкама.“

„Ах, не због тога“, прихвата Снежана бачену рукавицу. „У Ивицу имам бескрајно поверење. Плашим се да се на утакмици не повреди, мада кажу да голмани нису изложени честим повредама.“

„Иван је сада на одслужењу војног рока у Сомбору?“

„А мени се чини као да је на некој фудбалској турнеји. Научила сам да чекам и сваког дана отварам поштанско сандуче.“

Узима малу Елу у наручје и пита је кога највише воли.

„Тату, тату“, радосно маше она својим ручицама.

„Да само видиш колико је срећна када Ивица дође кући. А и он је страшно воли. У стању је да се по цео дан игра са њом. Не знам да ли су сви очеви такви. Но, ја сам доста причала. Реци ми сада нешто о себи“, замолила ме је Снежана.

Онда би ту био и крај првог дела наше репортаже — у посети супругама наших спортиста. Истина, ја сам још дуго после овога разговарала са шармантном Снежаном Ћурковић. Али то је био разговор две пријатељице које се нису виделе толико година.