„Чик“ жели да тренерску каријеру заврши у Партизану као „опсерваторе“: да проналази и уздиже младе таленте

Лозана. — Светско првенство, 1954. Југославија је савладала Француску (1:0). У малој колонији Југословена радост. Међу играчима такође. Сви се веселе, само Златко Чајковски тихо плаче. Зашто? Играо је слабо. Он, велики Чајковски, није допринео овој победи онако како се то од њега увек очекивало. Патио је на један диван, инфантилан начин, онако како то може само словенска емотивност. Сви су га тешили, чак су се и смејали тој детињој манифестацији. Али, тај гест је много говорио. Он није откривао само повређену таштину, више од тога: он је казивао о високој одговорности, о његовој најдубљој унутрашњој потреби да буде први, најбољи, да тријумфује…

Ту сцену из свлачионице никад нисам заборавио. Напротив, она ми је помогла да касније боље упознам „Чика“, фанатика лопте, велемајстора фудбала и његову ничим непомућену доброћудност.

Из операционе сале на игралиште!

Партизан је 1948. године задивио фудбалску Европу и себи трајно прибавио високо поштовање у земљама Скандинавије када је на оној незаборавној турнеји савладао све противнике и вратио се непоражен.

Међутим, то гостовање запамтили су играчи „црно-белих“ по још једном феномену који се зове Чајковски.

Наиме на тој турнеји Златко Чајковски је имао невољу са палцем на десној нози. Помодрели нокат био је у гнојном запаљењу и била је потребна хируршка интервенција. Одмах пошто је операција извршена лекар је рекао Божи Шварцу, тадашњем секретару Партизана и вођи пута да би „Чик“ морао седам дана да лежи, па касније да почне са лаким тренинзима, али само у патикама. Практично: Партизан је морао да се лише свог, уз Бобека, најбољег играча управо у тренутку када је све казивало да би тај поход могао да буде тријумфалан.

Сви су били депримирани. Међутим, „Чик“ се није предавао. Што се више ближило подне стари ратник са фудбалских борилишта осећао се све боље. Прво је почео у пола гласа да прича око себе како га све мање боли, да му је све боље да би касније остављајући све присутне у чуду мирно изјавио како би поподне могао да игра (!?). Тако је и било. „Чик“ је тражио да му масер Шијачић ватом још више обезбеди палац и пронађе за неколико бројева већу ципелу, а све остало је његова брига. И „Чик“ је играо. И то тако да нико од бројних гледалаца, његових великих поштовалаца није знао да је он тога истога дана издржао и малу операцију.

Али, то је могао само Златко Чајковски!

„Мој клуб је Партизан!“

Недавно сам био у Загребу. После једног тренинга дуго сам у хладовини стадиона на Максимиру разговарао са Чајковским и његовом супругом Радом.

Доминантна тема био је Партизан, овај данашњи и онај прошли у коме је некад „Чик“ играо, али смо на моменте гледали и према ономе што долази, односно тражили смо копчу „Чик“ — Партизан.

ЧАЈКОВСКИ: Фудбалску каријеру сам започео у ХАШК-у, а завршио је у Келну. Међутим, између тога једну деценију играо сам за Партизан и то је био најблиставији део моје каријере, — са жаром прича Златко. — И када ме неко пита који клуб сматрам својим, онда без размишљања одговарам: Партизан! То је и разумљиво, јер су моје најлепше године везане за „црно-беле“. Зато ни данас не могу да останем равнодушан према свему што је везано за овај клуб.

П. ВЕСНИК: Како процењујеш данашњи тим „црно-белих“?

ЧАЈКОВСКИ: Не смем да будем категоричан, јер сам их мало гледао. Против нас у Загребу су играли првих пола сата изванредно. То је била дивна али не и продуктивна игра. Пропустили су бројне шансе и онда смо на ред, уз помоћ младог голмана Марковића, дошли ми, па је тако утакмица имала исход који је био изненађујући.

— Мишљења сам да Партизан без Ћурковића и Катића није могао да очекује титулу. А да се то догодило, онда би то био лош знак за наш фудбал, јер Партизан у овом саставу није шампионски тим.

П. ВЕСНИК: Да ли у неким својим размишљањима видиш себе поново у Партизану?

ЧАЈКОВСКИ: Остајем још годину дана у Динаму. Затим поново одлазим у Немачку, где ми деца уче. Радићу још две-три године и дефинитивно се повлачим. Наравно, живећу у Београду и сасвим је могућно да тада будем у Партизану. Да се разумемо: не да будем тренер првог тима, већ да се бавим другим послом: да проналазим младе, талентоване играчем да са њима радим и да их спремам за прву екипу. То је моја жеља, дакако, уколико би и Партизан био спреман за такав аранжман.

Причали смо још дуго, и тако сам се уверио да „Чик“ никад неће моћи без фудбала, да ће бити на терену или уз аут-линију све док буде куцало његово велико срце, оно које му је давало ту снагу да је и уочи највеће утакмице имао смелости да каже: „Сутра ћу бити најбољи играч утакмице!“. И тако је било, јер је Чајковски, као нико ни пре ни после њега, умео да сажме све своје снаге и знање и да се сав преда лопти и игри са страшћу и фанатизмом који су премашивали све што је досад виђено и доживљено.

Зато можемо слободно рећи: један је Златко Чајковски!