Сећање Бобе Михајловића: Фрањо Шоштарић је био сјајан голман, диван друг и боем на песнички начин

Сећање на Шоштарића је сећање на заједничке дане наше младости, на ничим непомућено другарство које још увек траје.

То је сећање на прве дане Партизана, његове прве победе и освојене трофеје.

То је истовремено сећање на прве игре у репрезентацији када су се под грбом чули откуцаји наших срца, а ноге клецале под звуцима химне.

Били смо млади, све нам је изгледало лепо и све је било заиста лако.

Позвали су нас, играче Партизана и рекли: „Ви нисте ничији тим. Ви сте тим свих! Тим — братства и јединства. Не заборавите то никад.“

И тако су дошли Македонац Џина, Босанац Мехо (Брозовић), Словенац Рупник, Црногорац Војин (Божовић), Францек (Шоштарић) и Штеф из Загреба, Ратко (Чолић) са Уба, Бела (Палфи) и Силвестер (Шереш) из Новог Сада. Дошли и остали заједно.

Многи су већ отишли. Неки заувек. Али Партизан остаје као вечита младост, звезда водиља за нове генерације.

Прве припреме

Година 1945. Меје — предграђе Сплита и вила „Ружа“. Ту је било обитавалиште у коме смо се спремали за прво послератно фудбалско првенство. Напорни тренинзи, а у паузама часови из НОБ-а (преткапиталистичке формације, зачеци народне власти, критика и самокритика). Комесар усмерава, тренери планирају.

А после свега од 20 до 22 часа — били смо слободни. Групе се спонтано стварају. Оне романтичне, у сенци чемпреса и борова на Марјану, чекаће лепе Сплићанке.

Звоњава будилника скривених у њиховим џеповима назначиће да је време за забаву истекло. Други ће на „Пјаци ћакулати“ са навијачима „билих“ ко је бољи: ми или они. А Шоле, Моме, Ђура, Мехо и Иве ће у питорескним сплитским „Скалама“ наћи неку — како су их ови називали „Шпелунку“ где се једе суви далматински пршут и пије право вино са острва. Код њих је увек зато било највеселије и они су се најлепше проводили.

Кад би се догодило да неко закасни комесар би се љутио и наређивао да се улазна врата закључају. Тако је једном одоцнели Шоштарић бацањем каменчића у прозор дао знак собним колегама да је ту. Онда би Бобек тихо отварао окно, а он би попут мачке успузао се уз лимени олук и за трен био у соби.

„Чика Сава (наш кондициони тренер Сава Влајнић п. п.) би био задовољан овом вежбом, коју сам ја измислио, прокоментарисао би свлачећи се весело расположени „Шоле“.

Московски несташлук

Годила 1946. Ноћима нисмо спавали. Позив да гостујемо у земљи Лењина није личило на јаву. Видети Москву у то време изгледало је као прави сан. Нико од нас тамо није био — мало је уопште било Југословена који су имали ту срећу.

И успех је био нестваран: две победе и два пораза. То дотле није полазило за руком ни једној страној екипи.

Капетани „команде“ Мехо и Шоле, биле су личности о којима се највише причало. Голмани су свуда љубимци публике, поготово ако лете од стативе до стативе. А, управо тако је бранио Фрањо Шоштарић!

Од навијача је добијао свакодневно десетине писама. Једна Московљанка је била упорна: у Фрањину собу сваки дан је стизало писамце са црвеним цветићем и позивом на саставак. Али он је у Београду оставио Манцику и за њега више није постојала ниједна друга жена.

— „Иди ти уместо мене и извини ме“ — каже ми „Шоле“ дан уочи повратка за Београд.

Отишао сам.

— „Зина“ — представља се она.

— „Шоштарић“ — узвраћам не трепнувши.

Два радознала женска ока испод плавих чуперака гледају ме радознало као да сам дошао са друге планете.

— „Ну Шоштарич, как вам то „Динамовци“ забил четири гола?“

Шетамо се покрај реке Москве испод самог Кремља. Она ме нежно држи за руку, а ја јој смушено објашњавам како је лопта била јако клизава, па нисам могао да је чврсто ухватим. Она верује да је „плаха пагода“ (рђаво време) искључиви кривац за те голове, „Њен“ Шоштарич не може да прими толико голова на једној утакмици.

Онда ми на ум долази „шизоидна“ мисао: „Зина ја тебја нешто скажу“ — покушавам на неком мом руском.

— „Ну што Шоштарич?“ — умиљава се она.

— Ја њет Шоштарич!

— Ти њет Шоштарич!?!

Осмех ишчезну с њезина лица, а очи далеко кроз мене гледају некако бело. Одједном као да је нека друга жена сада поред мене.

— А ко си ти, пита она.

— Боба!

То име за њу ништа не значи, као ни сва остала, јер она само зна за једно — Шоштарић!

Покушавам да јој објасним да то више и није важно, јер смо се већ спријатељили.

— То није важно, каже она, али ви мене обманули. Шоштарич в мојем глава как неки герои. (У мојим очима Шоштарић је као неки херој). — Немам речи оправдања и заиста жалим што нисам Шоштарић, покушавам да се извучем из те нелагодне ситуације.

Најбоља игра

Лондон 1948. године. Прве послератне Олимпијске игре. И први велики успех фудбалске репрезентације. Дошли смо као аутсајдери, а пробили се чак до финала.

Свет је помало и изненађен: познатији више као ратници без страха ти, Југословени, су, ето, постали и прави фудбалски мајстори.

Седморица „Партизановаца“ — Шоле, Мехо, Чик, Минда, Аца, Штеф и ја треперимо од узбуђења. Сребрна олимпијска медаља бљеска на нашим грудима док се интонира југословенска химна.

Франчек — тако су га звали Загрепчани или Шоле, како су му тепали Београђани био је те године на врхунцу своје фудбалске каријере. На утакмици против Енглеза, која нам је отворила пут до финала, бранио је како га ми никад дотле нисмо видели.

Енглези, онако снажни и високи, чинило нам се када скачу да лете под облаке. Изгледало је да им нико ништа не може. Али наш вратар одолевао је модерним фудбалским „напасницима“. Иако није био голман шеснаестерца, тог дана стизао је свуда. Летео је из угла у угао, бацао се главом у ноге, боксовао, падао, поново дизао… И победа, о којој пре тога нисмо смели ни да помислимо, припала је нама! Она је била заједничка али је Шоштарић био најзаслужнији. Никад он то није рекао, нити чиме показао мада је то знао исто као и ми. Био је инкарнација скромности!

Наш љубимац

Фрањо Шоштарић није био атлетски грађен, али је био врло чврст, жилав. Рефлекс му је омогућавао да реагује у делићу секунде. Његово царство простирало се по линији дугачкој преко седам метара. Ту је он био тешко савладив, чак и из непосредне близине.

Безумно је био храбар. Као „камиказе“ ишао је главом у ноге противника. Себе никад није штедео, али за дивио чудо, ретко се повређивао.

Лопту је хватао карактеристичним покретом, слично мачки када се игра с клупком конца. Имао је својеврсну технику.

Сви смо га волели. Био је једноставан, скроман и поштен. И када би погрешио били смо спремни да се ставимо на његову страну, да га сви бранимо.

Дошао је из Загреба. Брзо нас је све заволео, заволео Партизан и Београд. И ту је остао! И као што је једноставно живео, тако је нечујно и отишао. Први из прве генерације! Један од најбољих. Наш драги Шоле!