Голман за кога време ради

Зову га Фућо. Кратко! И обично! Он је једна од нада Партизана. Партизан! П-као пропуштена прилика, као примљени погодак. Има двадесет година и прича. Посматрам га. И слушам.

Он је симпатичан. Дискретан. Човек без скандала. Достојанствен управо онолико колико је потребно. Пуна два сата ће одговарати на моја питања и веома поштено учествовати у игри која се зове — интервју.

Стигао је из Фоче, Тихо. Без помпе. Без галаме.

„Моје име није значило готово ништа. Како да се онда ствара гужва око мог доласка“, пита искрено Фуртула.

У праву је! Он је још увек — неко ко треба да се докаже. Није „звезда“ о којој увек сви, из прве руке, знају све, али није ни посве анониман да би га се могло изгубити из вида. Можда је само превише тих, превише ненаметљив да би упао у очи.

Дуго смо тражили тему за почетак разговора.

„Причајте ми о Младену човеку“, рекох. „Ништа у вези са фудбалом! Где идете? Чему поклањате слободно време? Шта волите? Кога не примећујете?“

Упорно је избегавао!!

„Навијачи вас мало познају. Биће им занимљиво да сазнају нешто о вама. Причајте о себи. Било шта“, покушах да га охрабрим.

„Моје је да причам на терену, а не на папиру“, рече готово љутито. „Ух, опростите, није требало да то баш тако кажем. Знате, све је у ствари о томе што не волим да причам о себи. У крају из којег потичем, говорити о себи, значи бити неваспитан. Сад већ, додуше, правим напоре у том смислу, али ми, још увек, причање о себи представља кулук.“

И опет ћути! Ломи прсте! Човек би помислио да је плашљив. А истини за вољу, у послу којим се бави, мало је људи тако храбрих и упорних као он. Јер требало је без сумње имати храбрости па потегнути из краја у којем је, како сам рече, „бог рекао лаку ноћ“, и доћи у клуб где је конкуренција велика, а борба за престиж беспоштедна, доћи у сасвим непознату средину где си нов, непознат и многима незанимљив.

„Не бих се, сигурно, усудио да дођем да нисам сигуран у себе. Видите, то о вери нисам досад никад гласно рекао, да ме људи не би погрешно разумели. А баш ми је она дала снаге да оставим Фочу, пријатеље и родитељску кућу и отиснем се у непознато. Немам много смисла за авантуру, али ову сам прихватио и назад не бих ишао ни кад бих схватио да је то боље.“

Босанац — помислих. Поносан! Не би признао пораз низашта на свету. Такви су сви Босанци. Горди! Пуни силине!

Ослободио се. Прича. Али се види да влада собом. Занесе се, руке оживе, али глас никад не подигне.

„Често размишљам о ономе што ми је фудбал пружио. Хвала му на свему! Моја је породица сиромашна и да фудбала није било, не бих ни отишао далеко од Фоче. А тек путовање. Не бих данима излазио из авиона. Знате како је то кад се сељаче нечег дохвати… Јест, волим лопту, али фудбал играм највише због новца. Лажу они што кажу да и данас има идеализма.

„… Ја запео фудбал, па фудбал а договорили смо се да о њему најмање причамо.“

„Ви сте храбри“, рекох, тек толико да разговор не би замро.

„Храбар? Не знам. Можда је боље рећи да сам чврст. Умем да се савладам, да не вратим ударац на терену,м да не полемишем, да мирно саслушам примедбе, да говорим о колегама, тренеру, професионалним тешкоћама.“

С друге стране, опет, као прави „бруцош“ жели доказати да нису у праву увек кад сумњају у њега.

„Свакоме се, зар не, може догодити да има лоши дан?“

Шта ли га очекује сад кад је конкуренција за његов дрес тако велика? Какав је калеидоскоп његових жеља? Колико мора уложити да би место међу стативама било његово? У фудбалу нема случаја. Само разлози и докази вредности. За фудбалере се тврди да зараде много не радећи превише. А рад је, ипак, једино дрво које рађа плодове! Младен то зна! Зато је, ваљда, вредан на тренинзима. Не закашњава! Не заостаје! Ради и настоји бити што поштенији. Уосталом, један стари Фиорентинац је рекао: „Треба почети. Остало су сузе и пракса“. У његовом случају је боље рећи — остало су: зној и пракса.

„Има и суза, напишите слободно. Као оно после утакмице са Хајдуком. Чак ме је и мајка корила! А ево шта је било — у првом делу утакмице сам желео само да сачувам мрежу. Успело ми је! Онако охрабрен пожелех да на гледаоце оставим утисак. Изгорео сам у тој жељи и испуштао лопте. Кола одоше низ брдо и Хајдук однесе оба бода. Споменуло се, не повратило се, каже наш народ за ружне ствари, и ја тако велим за ту утакмицу.

„Не ваља бити толико искрен“, мислим у себи. „Ко зна колико ће та ово стајати. А фудбал је такав. Округао. Пружиш партију и она постане твој драги камен. Следећи пут мислиш да ће бити још боље и све се претвори у олово.“

Опет ћути. Као да бира рећи. Не залеће се. Не каже било шта. Није то жеља да се остави утисак, већ да се несмотреношћу неко не повреди.

„Шта ћете сад кад су ту још три добра голмана, а четврти ће сваки час доћи?“

„То ме и другови питају. Шта ћеш, веле, Фућо сад? Исто што и досад. Тренирати и чекати шансу! Јака конкуренција, више зноја, али је зато и дрес слађи. У међувремену студираћу своју географију, читати новине, ићи у биоскоп, излазити са девојком.“

Мешкољи се. Очигледно, није навикао да два сата буде на истом месту. Као да не зна шта би са самим собом. Онако огроман у малој кафанској столици чини се још крупнијим. Да је рукометни голман, сигурно никад не би примио гол. Јер, рукометна „врата“ би за њега била тесна.

„Рекох ли вам још одмах да нисам занимљив за новине! Боље да су вас послали неком другом. Имали бисте бар о чему да пишете. Овако… Ако од овога испадне нешто занимљиво, алал Вам вера. И не љутите се на мене! Стварно не умем да причам о себи.“

Једноставан младић, заиста. Скроман. Није ни свестан колико може да буде занимљиво открити оно што човек открије после разговора са њим: да бити експонирана личност понекад значи остати у суштини сасвим обичан човек.