Боксерски ринг и сликарска палета! Две сасвим различите ствари. Песничење и сликарство. Толико различита занимања, да је просто несхватљиво да се један човек њима истовремено бави.

Најхрабријем момку нашег боксерског клуба Душану Нешићу, ипак, ово ни најмање не смета да се готово подједнако успешно бави боксом и сликарством. Завршио је Школу примењене уметности, успешно сада студира Вишу педагошку школу, одсек ликовне уметности. Из практичне наставе и стручних предмета добија десетку за десетком. А и његови досадашњи изласци на ринг заслужују најбољу оцену.

„Сматрам да бокс и сликарство имају нешто заједничко. Баратање песницама и палетом је уметност. Уосталом, да је бокс само спорт снажних, шта бих имао да тражим у њему“, вели Нешић.

Некада је био најмањи и најслабији међу својим вршњацима. Желео је по сваку цену да докаже да може да им се супротстави умом, па и да их надмудри. Није поседовао изузетан таленат, али је скренуо пажњу на себе ретком упорношћу.

„За све што радите потребна је велика љубав. Иначе, од тог посла нема ништа. А, без јаке воље не стиже се далеко. Ретко кад је у животу нешто могло да ме поколеба“, прича Нешић. „Нисам се предавао ни када је у школи требало у финишу поправити шест слабих оцена, ни када сам од своје четрнаесте године морао сам да се пробијам кроз живот. Такав сам и у рингу. Када мом тренеру Шовљанском почну да довикују да баци пешкир, тек тада стегнем зубе и приредим противнику најнеугодније тренутке. Недаће могу да се савладају само када се поседује довољно самопоуздања. То ме је изучио бокс, по мени, најпоштенији спорт. У фудбалу крило може да задрема из своје полутке, а у рингу човек је препуштен самом себи. Тачно је то и у животу. Малодушни пропадају, храбри корачају даље.“

Никада се није домогао неког драгоценијег трофеја. Међутим, нанео је пуно јада шампионима. После омладинског шампиона Чехословачке Руса, снажног Марушића, ветерана Драгољуба Јовића, Станковића „Шугера“, болне гримасе после сваког његовог ударца правио је и робусни Такач и миљеник селектора Маријан Бенеш. Крхки „Неша“ постао је љубимац београдских поклоника бокса.

„Недостају ми неке урођене особине да бих био велики ас. Ипак, специјализовао сам се да скидам „скалпове“ шампионима. Помањкање даровитости надокнађујем упорним радом. Мени није потребно будно око тренера и без надгледања опрема за тренинг увек је мокра од зноја. Зато верујем да ће још многи асови страдати од мојих песница“, каже Нешић.

„Пред почетак овогодишње сезоне мислио сам сасвим да се посветим сликарству. Било ми је криво што моји школски другови напредују, а ја годинама тапкам у месту. Добро је што сам се предомислио, могу још пуно што-шта да кажем у рингу. Сада је на реду окршај са Боцићем, већ живим за тај дан. Видећете, биће то меч који се не заборавља лако. Даћу све од себе да и једног првака државе приморам да тугује. Подстрек ми у многоме даје сређена ситуација у клубу, професионални односи, могућности за врло добру зараду. Но, немојте погрешно да ме схватите: новац ми помаже да боље живим и лакше студирам, али никада ми није био најважнији. Посвећивао бих се песничењу и сликарству и сасвим бесплатно, јер то су моје две највеће љубави. Бар засад“, испричао је Нешић.