СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ
Све промене, чак и најжељеније, имају своју меланхолију, јер оно што остављамо, то је део нас самих; треба умрети за један живот да би се ушло у онај други.
До те спознаје дошао је Урош Маровић када је одлучио да напусти родитељски дом и Сплит, град у коме је одрастао. То није тако једноставна одлука, поготово не за некога ко иза себе има само двадесет пролећа.
Међутим, Маровић је осетио да су му „Јадран“ и Сплит постали тесни као одело из кога смо израсли, па је прешао у Партизан. И то је почетак једне блиставе спортске каријере, али и невоља са једним снажним осећањем које се зове носталгија за породичним домом и градом који се воли. Код Сплићана је то појачана чежња, јер је у питању „најлипши град на свиту“.
Али, живот је пун изненађења. Један сусрет, једно познанство из кога се касније изродила велика љубав били су довољни да се заборави све.
Тако је Урош Маровић на једној страни био ослобођен сете (због које је сваке недеље летио за Сплит), а на другој, постао је заробљених своје шармантне, интелигентне и прелепе Маје.
„Морам да признам да сам у Београду од првог тренутка изванредно примљен“, каже данас Маровић, „и то не само у клубу, већ и изван њега. Скандирајућом снагом наставио сам да играм ватерполо и све што се током ових пет година збило казује ми да сам доласком у Партизан начинио добар потез.“
Коинциденција
Урош Маровић је спортску каријеру почео као пливач. Био је пионирски првак Хрватске у леђном стилу, да би се као седамнаестогодишњак посветио ватерполу. Изузетна обдареност омогућила му је брзу афирмацију.
Урош подједнако добро игра крило, халфа и бека, а његова посебна драгоценост лежи у чињеници да је левак. Играчи који се служе левом руком ретки су у ватерполу, а када је та левица још тако прецизна и снажна онда је то раритет.
Маровић је брз играч, има одлична преглед игре, мајсторски преноси тежиште напада на супротну страну и атомском јачином шаље лопте у гол. То је голгетер чије савлађивање противничких голмана изазива дивљење гледалаца, јер Урош све то чини тако брзо и хармонично да је одушевљење увек спонтано.
Сви ми имамо своје снове. Јунак ове приче је такође као дечак са сплитске риве често сањарио о томе како би то дивно било када би једнога дана и он достигао херојске висине ватерпола на којима се налазио Ципци. То је био његов спортски идол и узор у ватерполу.
И чудном коинциденцијом догађаја млади Урош је дебитовао у „Јадрану“ управо на оној истој утакмици када се славни Ципци опраштао од ватерпола. Нико тада у клубу и гледалишту није знао да се одласком једне звезде у истом трену рађа нови шампион, јер су све мисли биле посвећена великану који је одлазио. Али, за Уроша је то био почетак остварења његових снова везаних за спорт и све оно што он собом носи.
Мексичка драма
Маровић је маркантна личност и ван базена. Својом импозантном појавом привлачи пажњу свих присутних. Он је леп на мушки начин и привлачан као седам грехова, како рече једна званична „мис Југославије“. Питомост његовог израза и благост коју шири око себе у великој су опречности са његовом дивовском снагом, па му то даје својеврстан шарм.
Урош својој спортској слави не придаје никакав значај. Он зна да живот тражи много више него што је спортско умеће младости, па жели да заврши Вишу школу спољне трговине како би зреле године дочекао потпуно спреман. Он је по рођењу и васпитању интелектуалац, па неће дозволити да га ефемерност спортске славе одведе на погрешан колосек.
Када прича Урош изгледа некако преображен. Све је код њега и око њега тако једностазно и обично. Унутрашња изолованост његовог бића, коју он наглашава, не осећа се у разговору. Напротив, делује ведро и рекло би се да га је тешко видети лоше расположеног. Он није забарикадиран према саговорнику, мисли слободно и прича отворено. Чак и онда када говори о себи ништа не драматизује. Ето, током овог нашег разговора дотакли смо се Олимпијског турнира у Мексику и одлучујуће утакмице против СССР када га је продужетку утакмице, код резултата 11:11, тренер Сајферт одредио да изведе два „четверца“.
„У том тренутку, ваљда дрогиран игром, нисам ни био свестан одговорности коју сам преузео на себе“, мирно говори јунак те спортске драме. „Гол ми се учинио сићушним, али сам у њему видео једну рупу. Ударац сам извео муњевито и — лопта се нашла у мрежи. Исто сам учинио и код другог извођења и златна медаља била је наша. Тек данас видим колико је то био добар педагошки потез Сајферта, када је мени као најмлађем играчу поверио тај задатак. Знао је да ћу ја најмање бити узбуђен што ће ми омогућити пуну концентрацију а тиме и прецизност.
Начин и тон којим је то Урош испричао недвосмислено потврђују колико је скроман, јер је све било без повишене температуре и сликовитих израза. Сасвим једноставно, а лепо, баш исто онако као што даје голове који нас усхићују.
Лична карта
Урош Маровић је рођен 1946. године у Београду. Пливањем је почео да се бави 1956. и стручњаци су му прорицали шампионску каријеру. Међутим, њега је више привлачи да игра у води између два гола и зато се определио за ватерполо (1961). У сплитском Јадрану је био све до 1966. године када прелази у Партизан.
Маровић је 85 пута бранио боје репрезентације Југославије и носилац је бројних медаља: златне олимпијске, првака Европе, најбоље екипе на Медитеранским играма, двоструког државног првака и још није достигао свој зенит.
Неожењен. Студира Вишу школу спољне трговине.