Још једном на тему „Шта хоће Васовић“

Недавно (18. 8. 1971) је недељни илустровани спортски лист „Темпо“ објавио памфлет у форми разговора, под насловом „Шта хоће Васовић“ у коме нам се једно велико име фудбалског спорта представило у новој светлости.

На крају фудбалске каријере — пошто је развио бизнис, сакупио милионе и постао власник кафане — некадашњи фудбалер Партизана Велибор Васовић вратио се у Београд да очита буквицу свима и свакоме, да подели лекције на све стране и излије жуч на садашњу управу фудбалског клуба Партизан. Учинио је то на начин недостојан великог спортског имена, без критеријума и сваког осећања мере.

О моралној страни Васовићевог поступка рекао је своје мишљење Васовићев друг из клуба и, такође, познато спортско име Миле Кос, у прошлом броју „Партизановог весника“, у чему у потпуности делим његове оцене. Овом приликом, хтео бих реч-две да кажем о једном другом аспекту текста у коме је Васовић грубо напао Партизан и његову управу.

Начин, ваљда, да у неким другим европским срединама своје или туђе проблеме решава силом, Васовић се — чим је стигао у Београд — одлучио да, онако узгред, отпусти садашњу управу Партизана и за час реши све тешкоће овога клуба! При том му није сметало да појединим људима из управе и спортским радницима клуба залепи увредљиве етикете, инсистирајући на некаквом „чувању фотеља“ до којих се дошло „закулисним путем“. Он, Велибор Васовић, објавио је рат управи клуба, решен да је по сваку цену „шутне“!

Заборавио је Васовић да ово није ни Немачка ни Холандија, већ Југославија, самоуправна социјалистичка заједница у којој не владају пучисти, већ радни људи који сами, по својој жељи, уређују живот можда лоше, али бар онако како сами хоће. Једна мећу хиљадама институција у тој самоуправној заједници је и фудбалски клуб, чији су радни људи и спортски ентузијасти такође изабрали своје самоуправне органе преко којих на демократски начин регулишу своје унутрашње односе, па између осталог, бирају нове и смењују старе управе. Ни у једном од докумената које су донели спортисти и спортски радници овога клуба није предвиђен пуч као облик регулисања унутрашњих односа. Зато је, уверен сам, и Васовић у улози самозваног пучисте у целом фудбалском колективу дочекан са индигнацијом. Јер, заиста, ако је желео искрено помоћи Партизану, могао је то учинити на више начина, без покушаја, да се послужим његовим речником, да закулисним интригама почне најпре од „фотеља“. Партизан је, то и из сопственог искуства знам, отворен сваком искреном пријатељу. То је клуб чистих рачуна који настоји да у својим редовима гаји и развија најлепше људске и спортске врлине младих људи наше социјалистичке заједнице. За Васовића је фудбал само бизнис, све остало је, како каже, дечје обданиште. Партизан ће, уверен сам, и даље имати подршку најширег круга својих навијача и пријатеља ако у својим редовима буде гајио односе какви су данас и ако се и даље буде борио за витештво у спорту и оне вредности због којих се и скупљају хиљаде љубитеља спорта на фудбалске стадионе. Очекујем да у томе остане доследан и убудуће, макар то плаћао скупом ценом губитка највиших спортских трофеја.

Васовић је, вероватно, одмах после „објаве рата“ схватио да се то не може чинити ћорцима, већ аргументима, конструктивно, у доброј намери. Јер се и садашњој управи, као и ранијој могу ставити приговори на неке њихове потезе, али никако на начин како то чини Васовић. Не треба заборавити да су чланови управе клуба који, поред осталих, сачињава и велики број фудбалера — спортски ентузијасти аматери које, осим љубави према фудбалском спорту и Партизану, не везује никакав други интерес. Зар их због тога треба вређати и без аргумената нападати као грамзиве људе који су се ухватили за фотеље и ником не дају да им приђе!

Још су древни Грци тврдили да је у дијалогу гласан односно виче онај ко нема аргументе или није у праву.

У целом овом случају Васовић само потврђује ту истину.