После немилих догађаја
Веома много се говори и пише о потреби спортског понашања фудбалера. То је свакако нужно и добро. Залажемо се за оштре казне због њихових прекршаја. Истичемо да су судије најпозваније да се боре против неспортских појава на терену и да су њихове одлуке неприкосновене. С тим се апсолутно слажемо. Спорт (чак и професионални) је витешко надметање, а не борба гладијатора.
Међутим, ако од тих младих људи — спортиста са пуним правом захтевамо поштено надметање, дисциплину и спортски морал, онда то, са још већим правом и већом строгошћу, морамо тражити од тог делилаца правде на терену, од тог „неприкосновеног“ судије.
Врло често се заборавља да је тај судија, ипак, у лакшој ситуацији од играча. Он је (или би требало да буде неутралац, незаинтересован за резултат; 10 — 15 година је старији од играча, па према томе зрелији, сталоженији, и као личност оформљенији.
На жалост, често се догађа да тај судија и сувише наметљиво себе поставља у први план. Статистика ће показати да је много више играча искључено ради приговора судији него због грубих и погибељних фаулова. Дакле, већина судија првенствено штити себе, а онда тек играче. Статистика ће, такође, показати да је чешће искључен играч гостујуће екипе, што доказује да један број судија води више рачуна о другим факторима него о материјалној истини.
Судија је и васпитач. Он мора бити строг, али, у првом реду, праведан и хуман. Уз то мора да воли спорт и спортисте којима суди.
Надаље, симптоматично је да тренери и клупски функционери избегавају да говоре о судијама, не зато што су задовољни њиховим суђењем, већ зато што се плаше њиховог реаговања на следећим утакмицама.
Судији се може догодити да слабо суди, да нема кондицију, да нешто превиди итд. Али сигурно је да се једном судији не сме догодити да буде необјективан и некоректан према играчима којима суди. Ако желимо ред на нашим фудбалским теренима, онда тај ред морамо прво завести код оних који су за тај ред најодговорнији, јер и „слободно судијско уверење“ има неке логичне границе. Ко даје право судијама да буду благонаклони према једном тиму; да грубо гурају поједине играче или да им упућују чак увредљиве речи?
Колико је наших судија било кажњено за овакве или сличне прекршаје?
Узмимо само најсвежији пример: судију Франковића и утакмицу у Марибору!
Очито је да он није спречавао грубу играча Марибора. А са друге стране узео је себи слободу да оцењује тежину повреде Боре Ђорђевића. Да ли и то спада у домен „слободног судијског уверења“ или за то постоје на терену службена лица — лекари?
Ја постављам питање: Шта би урадио судија Франковић да му на једној раскрсници бициклиста сломи могу, а саобраћајни милиционер му приђе и каже да му није ништа? Не верујем да би му рекао хвала!
Према томе и ми се залажемо за ред и спортски дух на нашим фудбалским теренима, а сматрамо да се то може постићи само онда ако тај ред и спортски дух уведемо и код судија. Иван Франковић је очити доказ судије који то није схватио (или није желео да схвати) и који се у овом случају показао и нехуман према повређеном човеку, па можемо очекивати да ће га зато и судијска организација најоштрије казнити.
Оваквим својим поступком, који не може бити последица „лошег дана“ или, пак, случајности, Франковић је себе дисквалификовао као арбитар.