Прича о светској рекордерки: Десетогодишњи свакодневни тренинг, који траје седам часова омогућио је Мирјани Машић да постигне највећи спортски успех — светски рекорд!
Живот спортиста је пун изненађења. Изненађења, која им приређују навијачи, љубитељи спорта, јавно мњење, а она могу бити врло пријатна за једне и јако болна за друге.
Изаберемо тако свог идола, славимо га, обасипамо пажњом и цвећем. Дижемо га у висине од које му се памет мути. И још се није ни навикао на ловорике, а ми га већ сутрадан вртоглавом брзином рушимо у поноре. Не подносимо неуспехе наших љубимаца и зато смо у свом бесу и огорчењу немилосрдни, склони да их газимо и за кратко време заборавимо, као да никад нису ни постојали.
Зато није никакво чудо што се крхка и мала, двадесетдвогодишња Мирјана Машић препала свог светског рекорда; Што је била збуњена када смо је дочекали бурним овацијама, цвећем, блицевима и многобројним честиткама. Деловала је као преплашена птичица, која се одједном нашла ван свог гнезда, спремна да полети у њој још непознат свет. У тим тренуцима није умела да се весели заједно са раздраганим љубитељима стрељаштва и спорта уопште. Већ на аеродрому била је оптерећена бременом светске рекордерке, која не сме да изневери, чије око не сме да затаји, а прст на орозу да задрхти.
Тек касније, када је први транс прошао, схватила је да то њу славе, да је коначно добила дугоочекивано признање. Схватила је да су за њу тужна сећања — на Први Куп Европе, када је освојила сребрну медаљу и када је нико није сачекао са букетом цвећа; на Светско првенство у Аризони и две златне медаље, које је наша репрезентација освојила, а она је била у сенци светске првакиње Десанке Перовић, на неповерење које су други изражавали према њеним резултатима — одједном избрисана овим топлим и срдачним дочеком и да је све то једна далека и већ заборављена прошлост.
Маша је била и остала спортиста, који никад себи није дозволио да заблиста, а одмах затим да разочара. Напротив, успех ју је обавезивао на још озбиљнији рад и тек тада је добијала жељу да постигне још много више од онога што је већ остварила. У томе и јесте њена величина — превазићи самога себе, заборавити и опростити нанесене неправде!
Тегобни пут до светског рекорда
Изванредан успех Мирјане Машић у Оберхофу крај Сула (ДР Немачка) прво место у Европи и светски рекорд стандардном МК пушком у троставу 3×20 од 577 кругова, коначно су учинили своје. Маша је преко ноћи постала „прва дама југословенског стрељаштва“, а њено име уписано златним словима, поред имена Десанке Перовић, у анале нашег спорта уопште.
У Десанки Перовић имамо светског првака, у Мирјани Машић светског рекордера!
Трновит је и тежак пут до светског рекорда. Десетогодишњи рад, свакодневни тренинзи од по 7 часова, пуно самоодрицања, неповерење „злих језика“, без љубави и разних забава које воле сви млади људи. Цена и „жртва“ да би се постао светски рекордер је превисока, али се само тако може постати прави шампио.
Све то добро зна Мирјана и зато јој не пада тешко ово самоодрицање. Искрена помоћ и разумевање клупских другова и тренера репрезентације Бранка Јововића, помогли су јој да преброди све тегобе кроз које неминовно пролазе сви велики шампиони. Сви они заједно веровали су у њу — да је способна да направи „чудо“ — и баш та вера помогла јој је у тренуцима када се срела очи у очи са највећим ривалом на шампионату — Татјаном Ратњиковом.
Рускиња, која је после Американке Томсонове, најбољи стрелац света, није могла да поверује да то „чудо од детета“ може победити, а још мање угрозити прво место на које је она с пуним правом рачунала.
Ипак, у борби Давида и Голијата, јер Рускиња је важила за жену дива на овом такмичењу, победио је Давид. У последњој серији, клечећи став која је специјалност наше Маше, решена је судбина — судије су могле само да објаве да је постигнут светски рекорд од 577 кругова, и да је нова европска првакиња постала Мирјана Машић — Југословенка, којој је пошло за руком да победи вишеструку европску рекордерку Татјану Ратњикову.
Све што је затим следило било је као у бајци. Крхка девојка на победничком трону, поред „жене дива“. Златна медаља и наша химна. Сузе у очима и многобројне руке наших радника које су је носиле ка излазу.
Једва је чекала да се све то заврши, да се врати кући и подели своју радост са оцем, мајком, сестром. Журила је кући да помогне својим друговима који су се такмичили на првенству Србије у Крагујевцу. Није се ни одморила од напорног такмичења, а већ је постала првакиња Србије.
Друга страна медаље
И данас кад штампа, после две недеље, још пише о великом успеху наше Маше она се повратила од шока који је доживела — када је проглашена за светску рекордерку и уме зрело да размишља.
„Овај успех ме обавезује на још озбиљнији рад, јер ја не смем да разочарам. Многи бих одмах рекли да је успех био случајан, али то није тачно. Моји резултати уназад две године говоре о томе“, каже смерно Машићева.
И заиста није јој лако. Сувише тешко бреме носи на својим леђима. Бори се са масом проблема, којима један врхунски спортиста не би смео да буде оптерећен. Живи у трошној бараци од скромне очеве пензије, са мајком која не ради, и без стипендије. Клуб јој даје оно што је најнужније — 200,00 динара за превоз, како на би изостајала са тренинга; од града ништа и ако су постојала обећања да ће са добрим резултатима обезбедити себи стипендију. Резултати и медаље су ту, а ништа од стипендије.
„Сада ме сви славе, пишу о мени, али се нико није нашао да ми заиста помогне. Чак ми ни посао нису нашли. Моја медаља има две стране: ону златну о којој сви радо причају и ону другу о којој нико не говори“, кажс тужно „Маша“.
Заиста је право чудо да град Београд и стрељачки савез Југославије, када то већ клуб не може, ништа није предузео да се овој дивној и врсној спортисткињи реши стамбени проблем и омогући несметан рад. Једно је сигурно да би Мирјана својим резултатима умела да се одужи за оно што би се у њу инвестирало.
Овако, она под бременом својих проблема свакодневно иде пут Миријева, размишљајући какво је сутра чека и шта ће бити са њом кад престане да буде оно што је данас — светска рекордерка.
Лична карта
Мирјана Машић је рођена 12. 10. 1949. године у Београду. Стрељаштвом је почела да се бави 1961. године у Партизану чији је и данас члан.
Боје репрезентације Југославије бранила је 25 пута. Првак државе за 1971. годину у дисциплини серијска пушка. Носилац бројних медаља. Укупно шеснаест: златних, сребрних и бронзаних. Члан екипе Партизан, вишеструког првака државе, члан репрезентације, двоструког светског првака у Аризони (дисциплина олимпијски мач и ваздушна пушка са диоптером), првак Балкана и члан екипе која је освојила бронзану медаљу на овогодишњем европском шампионату.
У дисциплини стандардном МК пушком оборила светски рекорд са 577 кругова, који може да поправи уколико буде наставила да ради марљиво и упорно као до сада.
Неудата. Завршила средњу музичку школу.
Жеља: да се посвети тренерском позиву.