Несаломиви

Познају га добро многе генерације наших боксера. Од Митровића, Пауновића, Јелесића, Редлија, Раданова, Белића, па до ових најмлађих, данашњих узданица. Драгутин Рено је готово пуне две деценије економ боксерског клуба „Партизан“.

Чика-Рено за ово време никада није направио изостанак с посла. Постао је прави мајстор за крпљење исцепане опреме. Такмичари блистају на рингу када се појаве у стварима које им припреми. Мајице и гаћице не смеју да буду ни мало изгужване, а камоли да се види било каква мрља.

Боксери га из милоште зову „Уртаин“ по надимку бившег првака Европе у тешкој категорији Хозе Мануела Уртаин. А наш омиљени економ има једва нешто више од 59 килограма. И зато често када се наш муваш Станојевић пожали да неће моћи да ослаби испод 51. килограм у шали кажемо: „Ништа. Боксоваће чика-Рено“.

Његово срце увек куца весело. Боксери понекад и злоупотребе ову његову особину. Када га наљуте, а то се догађа једино ако изгубе нешто од опреме или слабо боксују, испричају му неки добар виц и све се заврши обостраним смехом.

Љубоморно крије године. Они који га добро познају тврде да је закорачио и у осму деценију живота. Староседеоци га за године и не питају. А, када дође неки новајлија наговоримо га за покуша да одгонетне тајну. Чика-Рено се тада мало љутне, али увек уз смешак одговори: „Недавно сам прославио тридесети рођендан!“

Старост није повила његова плећа. Издржи што би и троструко млађе бацило с ногу. Обавезно — „мало бело-пресечено“ после тренинга понекад уз лепу песму потраје и до касно у ноћ. И никада чика-Рено неће први да крене на починак.

Одличан је познавалац песничења па га често упитамо и за савет.

— Партизан ми се највише свиђао у време Шовљанског, Паљића, Лековића, Редлија и осталих. Како и не би, био је тада најјачи у Европи — прича чика-Рено. — Али, само па дође пролеће. Стасаће ова генерација, биће — „црно-бели“ поново „казнена експедиција“.

Ни тада, ако се оствари сан свију нас, наш Уртаин неће ни да чује за пензију. Каже, о томе ће да размисли за сто-двеста година!

Боксери на раскрсници

Последња три неочекивана пораза и молба несумњиво заслужног тренера Павла Шовљанског да му се одобри одсуство услед психичке преморености као да нису унели ни најмању пометњу међу наше боксере.

Управа клуба одобрила је двомесечни плаћени одмор Шовљанском, после чега ће овај познати стручњак преузети бригу о најмлађим члановима нашег колектива. Тренер прве екипе, после двогодишње паузе, поново је Коста Лековић први наш освајач сребрне медаље на првенству Европе, досадашњи учитељ омладинаца. Други тренер је и даље некадашњи шампион Стеван Паљић.

Порази нас, срећом, нису довели до ивице панике. Били су, истина, непланирани, али управа и такмичари примили су их мирно, јер наше амбиције у овој сезони су да сачувамо прволигашки статус, а са пристојном залихом бодова из првих кола још увек смо далеко од опасне зоне. Међутим, предстојећи окршаји су за нас и те како важни. Уколико из сусрета са Динамом и Кабловима у Београду и Банатом у Зрењанину изборимо четири бода можемо спокојно да очекујемо други део првенствене трке и мирно радимо на припремању екипе, која ће следеће године јуришати да врати Партизану шампионску титулу. Ако се, пак, план не оствари предстоји грчевита борба за опстанак.

Знамо да наш задатак није ни мало лак. Али, ипак, смо оптимисти. Стручни штаб верује чак да и поред тога што се Динамо и Каблови боре за шампионску титулу а Банат за спас, нећемо доживети ни један пораз у овим окршајима!

Овакве амбиције међутим, нису без основа. Сви такмичари физички су одлично припремљени. Предстоји нам једино да пронађемо прави психички „допинг“ за наше боксере па да противници који су за нијансу тренутно јачи од нас, али не и непобедиви, буду положени на плећа. Верујемо да ћемо у томе успети. Наде повећава и што су новајлије Лакчевић, Докнић, Александар и Милосав Поповић и Живковић све поузданије песнице. Уздамо се и у наше најјаче оружје — вешту промену такмичара по категоријама, које у три претходна меча није била толико убојито као пре, због болести неколицине такмичара и још неких несрећних околности.

На жалост, остварење амбиција не зависи искључиво од нас самих. Да будемо искрени — највише стрепимо од судија. Јер, шта рећи када један савезни арбитар као што је Сливоња бодује борбу Белић — Џакула нерешено и даје малу предност нашем капитену, када је хиљаде Југословена лепо видело да је Белић тријумфовао више него убедљиво. Или, када судије Данило Ивановић, Караклајић и Станисављевић, за које сматрамо да одлично познају свој посао, очигледно навијају против наших боксера и додељују победе знатно слабијим противницима…

Једина нам је нада да ће судије најзад почети да оцењују догађаје у рингу мало реалније. Али ако наставе по старом црно нам се пише…