Глас навијача после дербија
„Самоуправљачи“ из Партизана тешко се могу супротставити екипи коју тако чврсто и дисциплиновано води Миљан Миљанић. Играч Звезде су „деца“, са много више обавеза него права, „шегрти“ код озбиљног и строгог послодавца. Партизан је тим жаба и баба које се тешко могу сабрати. У њему има више „паметних“ него дисциплинованих, много накиселих, уморних, малодушних „звезда“ а мало бораца.
Звезда је млађи, дисциплинованији и полетнији тим. Звезда, дакле, има бројнији и агресивнији публику, која не дозвољава и тешко прашта поразе.
Све су то значајна преимућства, која Партизан нема чиме да компензира на игралишту, у игри.
У игри се показују нове слабости Партизана: Партизан нема а Звезда има два одлична крила — изванредног техничара и дриблера Џајића и брзог и агресивног Јанковића. Они шире фронт Звездиног напада и воде акције иза леђа Партизанове одбране. Партизан нема крила. Ни Бјековић ни Живаљевић немају потребну технику и брзину, они немају ни знања, ни снаге за индивидуалне акције. Њихови центаршутеви су непрецизни и безопасни.
Ако се томе дода неоспорна чињеница да су и Кривокућа и Ђорић много импулсивнији у нападу, да много боље и прецизније шутирају него Партизановци бекови — показаће се да су могућности Партизанових акција осиромашене и сужене.
Партизан нема ни психичке, ни моралне, ни физичке снаге да Звезду победи у фронталној борби кроз средину. То је тешка и јалова игра са малобројним привидним и лажним шансама.
Партизан се брзо и психички и физички замори покушавајући да буквално, физички сломи и пробије чврсту одбрану Звезде. После почетних и краткотрајних офанзивних акција, губи полет и свежину, постаје малодушан и беспомоћан. Игру преузима Звезда, Партизан мора да се брани, готово је, нема наде, још једна шанса је пропала.
Дакле, по нашем мишљењу, Звезда је у овом тренутку супериорнији тим, полетнији, са јачим моралом. Она зна како се Партизан може победити. Партизан ту формулу још нема.
Па ипак, може да се и како Партизан супротставити — „надмоћнијем агресору“? Може ли овакав тим, данас, — победити Звезду?
Можда и може. Ако одустане од фронталног сучељавања и пређе на партизанско ратовање. На појединачне диверзантске и бомбашке акције.
Ако би се Вукотић, Ђорђић, Катић и Ђорђевић (по брзини, техници и добрим реакцијама) сврстали у „диверзанте“, са задатком да тајно продиру на непријатељску територију, кроз брзе индивидуалне акције, и ако би, с друге стране, Антић, Оларевић и Живаљевић тражили и налазили углове да делују као „бомбаши“.
Таква „диверзантска“ игра, са много неочекиваних „инцидената“ могла би да поколеба и разбије чврсту одбрану Звезде. Она би можда могла да добије и ту пресудну психолошку битку, реметећи и разбијајући уигране Звездине формуле напада и одбране. Стабилна и уједначена Звездина игра може се растројити ако се спора „хармоника“ тзв. организованих напада (за коју Звезда има одговарајућу одбрану) замени оштрим индивидуалним продорима и диверзијама.
Разуме се, диверзанте треба школовати и припремати за такву врсту ратовања. Треба их добро физички и психички припремити да без страха и са што више самопоуздања улазе у такве авантуре.
Наш Партизан никада није био без бабица. Тој бројној екипи квалификованих и неквалификованих бабица, придружујем се данас и ја. Са мало професионалног фудбалског знања али са много ватрене навијачке жеље да чешће и убедљивије побеђујемо.