Када је селектор Новосел предложио да екипа Партизана репрезентује југословенску кошарку на Балканском шампионату многи су у томе видели велику одговорност „црно-белих“, па је било и таквих гласова који су говорили да Партизан греши. Руководство клуба, стручни штаб и играчи мислили су другачије. Нису се уплашили. Рекли су: човек једино не греши онда када се уздржава од сваког делања. И отишли су у Румунију. Вратили су се уздигнуте главе. Освојили су златну медаљу и не само сачували углед југословенске кошарке, већ су га још и увећали.
Пре пута тренер Ћорковић је рекао: „Освојићемо прво место!“ И сада можемо да кажемо: каква је то жеља која није остварљива. И радост коју сада осећамо, после серије победа, доказује да нам припада. Али, стара је истина да човек воли оно што нема. Партизан у кошарци још нема титулу првака Југославије, мада је освојио златну на Балканијади. Пред нама је ново првенство. И шанса. Мудри кажу да свака ствар дође у своје време. За Партизанове кошаркаше изгледа да је „дошло то време“. Сачекајмо. Дан почетка првенства није далеко.
Једна стара пословица каже: Или каменом о лонац, или лонцем о камен, тешко лонцу. Тако бисмо могли да кажемо и за фудбалске навијаче. У недељу је неко у Партизану одлучио да се отворе само улази за „запад“ и „север“. А Борац је претио домаћину, па је требало очекивати да ће северни београдски навијачи појавити у већем броју него што су то дозвољавали капацитети на тим деловима стадиона. Тако је и било. Тог топлог поподнева гледаоци су се презнојавали тесно збијени један уз другог. Зашто? Зар би толико скупо било да је отворен још и „југ“. И не само то. Навијачи током година стварају навику, воле да утакмицу гледају са увек истог места, имају тај омиљени угао и осећају се као „код куће“. Ако их неко мимо њихове воље пошаље на друго место, онда то већ квари расположе.
На стадиону Црвене звезде у дерби мечу са Партизаном било је још горе. Гледаоци су на „западу“ стајали, киснули, гушили се а за то су платили 80 динара. Изгледа да је било више гледалаца него што то дозвољава капацитет тог дела трибина на највећем стадиону у нашој земљи. Клубови су дужни да о томе воде рачуна. Гледалац мора и на стадиону да добије одређени комфор, да зна да ће имати своје место и да га нико у томе неће ометати. На жалост, у нас то није тако. Места нису нумерисана и о томе управе стадиона не воде рачуна. Можда би клубови могли да поставе такав захтев управама спортских објеката, та да и наши навијачи имају услове као и сви други у свету.
Светомир Белић је пораз у полуфиналу на Медитеранским играма у Алжиру примио одвише трагично. Рекао је да напушта бокс. И убрзо смо се уверили да нема апсолутне безутешности: Белић је променио одлуку! Објаснио је да то „више чини због Партизана“, јер је пласман на табели незавидан. Да ли је то био елегантнији излаз из непријатне ситуације у коју је себе увукао брзоплетом изјавом или искрена побуда показаће време.
Оно што изненађује то је да Белић није отпутовао у Пулу и то је одлучио меч у корист домаћина (11:9). Оставити клуб — то је ударац који може да учини само непријатељ. Белић то није. Али, ако је то био демарш за неку неиспуњену обавезу клуба према њему, онда је изабрао најгори од свих могућих путева. То је равно ужасу, доноси бол који замрачује срца навијача и једино то они никад не праштају својим љубимцима. Такав Белићев протест је неприхватљив. Можда такав деликт превазилази и сам клуб, па би о томе требало да се чује и мишљење оних најважнијих личности из спортског друштва Партизан. Јер: у питању је име Партизана!