Свака улица, у граду било ком, има свог доброг дечака. Тихог, лепо васпитаног, углађеног. У београдској улици Иво Лола Рибар тај момак за пример је боксер нашег клуба Слободан Радојевић.

Помислићете вероватно: мамина маза, са вечито белом, уштирканом кошуљом и краватом, одгојена под стакленим звоном. Напротив. Нема никога свога. Још као малишан почео је сам да се пробија кроз живот. Ни највеће невоље нису га одвеле на странпутицу. Такорећи без икаквих средстава стекао је диплому кожарског техничара и остао у свему примеран.

Бич неправде немилосрдно га је шибао. У две тешке трагедије остао је без родитеља. На жалост, ни на рингу нема среће. Судије као да свим силама настоје да му одузму оно што поштено осваја на рингу.

Још један доказ је и меч са панчевачким Динамом. Једино је наш стручни штаб веровао да Радојевић може да заврши двобој са бившим репрезентативцем Милошем пре краја треће рунде. Испунио је очекивања. У првој рунди у два маха бацао је на под реномираног противника. За читаво време жестоког окршаја задао је безброј удараца, а примио једва три-четири. Али… Да нам неко можда не би пребацио да смо превише заљубљени у црно-белу боју погледајмо шта су извештачи са тог меча јавили својим редакцијама:

М. Симеуновић — „Политика експрес“: Бруно Храстински, тренер Динама, збуњено је стајао у свом углу, док су га остали боксери његовог клуба одушевљено грлили. Човек, једноставно, није могао да верује да је Милош заиста проглашен за победника, тако да је пропустио дивну прилику да са радује, јер је овај поклоњени бод веома значајан Динаму у борби за титулу шампиона…

М. Дабић — „Спорт“: У последњем делу борбе Милош је захваљујући искуству успео некако да успостави равнотежу, али у дворани, ни они најнеупућенији нису очекивали да ће њему у знак победе бити подигнута рука. И, гле чуда, судије су једногласно управо то и учиниле, а Милош је и сам не верујући саслушао одлуку…

Р. Ћук — „Политика“: Судије су направиле неопростиву грешку. Петар Милош, бивши репрезентативац, био је изгубљен у мечу с Радојевићем, два пута је у првој рунди летео на плод, био је на ивици трагедије, у другој и трећој рунди није био ништа бољи од свог противника, али је ипак проглашен победником. Бура протеста гледалаца била је оправдана и арбитре, ма колико била звучна имена неких, треба да пече савест…

Мислите да су Драгин, Дамјановић, Радујковић и Антун Поцман макар поцрвенили док су читали ове речи еминентних спортских пера. Сигурно не. Јер, њима нико не може да ускрати хонорар и кад овако одлучују о другима као што су то учинили Радојевићу, одузевши му заслужену победу и — премију.

На жалост, ово није једини случај да су Радојевићу арбитри крајње ненаклоњени, као и нашем клубу уопште. Био је бољи од Николића и горостаса Томарића, па ипак је напустио борилиште погнуте главе. Стоички се носио с Матејићем, бацао на под колосе Миленковића и Башића и без икаквог разлога био дисквалификован пре краја. Међутим, део кривице за судијску неправду сноси и сам Радојевић. Увек када баци противника на под, док овај дрхти на клецавим ногама, никако не успева да га докрајчи. Његови покрети постају неконтролисани и грогирани ривал скоро редовно успева да се опорави.

Покушали смо уз помоћ психијатра да одгонетнемо узроке ове бољке. Један непријатан догађај из детињства изгледа да је оставио дубоке трагове у психи Радојевића. Крик оца који је закорачио у лифт и суновратио се у бездан, после чега је Слоба остао и без другог родитеља, као да и дан да нас раздире његове уши док посматра како противник лети на под.

„Сви боксери тешке категорије имају знатно више килограма од Радојевића, али зато се у његовим песницама крије прави динамит. Тврдим да удара јаче од свих југословенских боксера“, каже тренер Партизана Коста Лековић. „Уосталом, Патерсон је постао првак света у тешкој категорији када је имао 81 килограм, и тада је пружао најбоље партије. Убеђен сам да ћемо уз помоћ нашег психијатра Станишића успети да направимо од Радојевића једног од најсигурнијих такмичара Партизана. Када је на почетку каријере успео да савлада једног Парлова зашто сада не би могао далеко слабије…“

Велике неправде умало нису отерале Радојевића са ринга. Желео је да обуче војничку униформу ове јесени. Наговорили смо га да остане. Јер, скоро ће деценија од како је постао члан „црно-беле“ фамилије у којој је нашао топли дом као замену за рано изгубљено родитељско огњиште. И чак ако не оправда нашу веру у њега, а не верујемо да ће нас разочарати, добри дечак Слоба мора да остане наша брига.