О пламену борби на ринговима, победама, поразима, Малетићу и Нешићу, судијама…
После два дербија многима од нас потекле су сузе. Радоснице и тужбалице. Истовремено. Испунили смо обећање. Нисмо доживели ниједан пораз. Али, да није било судијских неправди и дезертирања неких наших такмичара могли смо да се пласирамо и боље од 8. места.
У жестоким обрачунима са водећим тандемом, Динамом и Кабловима, гледалиште је после ко зна колико времена више провело на ногама него мирно посматрајући збивања. Двојица момака лављег срца још једном су потврдила да је Партизан све ближе прошлости када је био казнена експедиција. Нови хероји ринга, Миодраг Малетић и Душан Нешић, поштено су избомбардовали противнике. И, уз највећег аса „црно-белих“ свих времена, Светомира Белића, најзаслужнији су што борилиште није напуштено погнуте главе.
Храбри момак Миодраг, имењак покојног шампиона Митровића, можда још већег срца од нашег трагично изгубљеног друга, подуже покушава да широм отвори врата првог тима. Стицајем околности физички радник, истовремено и ванредни ученик средње Саобраћајне школе, начинио је подвиг каквом се мало ко надао. Малетић је прво измитраљирао Гавранчића, победника у мечевима и са таквим асовима као што су Пајковић и Омеровић. А, онда је, против Светозаревчана, када су неки већ видели да му се ближи крај, у другој рунди за дуже време онеспособио велику наду Љубише Меховића — Милановића.
О Нешовићевом чојству добро знају сви поклоници песничења. Па макар за кога навијали. Када се на изглед слабашни сликар уместо палете прихвати боксерских рукавица не дао вам Бог да се нађете с њиме очи у очи. Уосталом, нека вам о томе причају велики балетан међу конопцима Томислав Стевановић и ретко срчани Јагодинац Милосављевић…
Југословенски бокс је, на жалост, грубом грешком његових руководилаца, постао екипни спорт уместо, као свугде у свету, индивидуални. И можда то највише шкоди власнику сребрне медаље са последњег првенства Европе Белићу. Никако да угоди присутнима. Када се игра с противницима, исто као и у случајевима ако покаже оштрину својих зуба, чује се ту и тамо звиждук. Нас то не брине, по ко зна који пут доказао је да у нашем песничењу нема равног. Дуго још биће у полусредњој и средњој категорији што су својевремено Сони Листон и Касијус Клеј били за претенденте на престо у најтежој професионалној категорији.
Није то крај приче о нашим узданицама. „Комарац“ Живковић непријатно је изненадио искусног Панчевца Жмукића. Витомир Станојевић са минималним количинама кисеоника у плућима, док су његови клупски конкуренти у бантам категорији побегли главом без обзира, после пораза од разарача Милосављевића надмудрио је префињеног техничара Вујичића. Лакчевића није поколебао незаслужени неуспех у огледању с реномираним Лајком у мечу с Кабловима брзо је доказао Милетићу да му није место у рингу. Ту је и Александар Поповић, који је остварио драгоцени поен у сусрету с Динамом. Тврдим, биће то велики ас ако схвати да и на рингу ум царује, а не снага.
Тренер обично остаје у сенци својих ученика. Први Југословен, освајач сребрне медаље на првенству Европе, Коста Лековић, сигурно је један од најзаслужнијих што смо прекинули с рекордно кратком времену упознао је готово сваког појединца до у душу. Постао је „отац и мајка“ екипе и зналачки је довео у мирне воде.
Поред звезданих, наравно, имамо и тмурне тренутке. Испашће то вероватно као жалопојка када се поново окомимо на судије. Али, погледајмо чињенице. Оба дерби меча завршена су нерешено. Но, док за сусрет с Динамом можемо с пуним правом да протестујемо што Лакчевићу и пре свега Радојевићу није додељена победа, епилог окршаја с Кабловима је наша жеља да нам у првенству и даље борбе воде, по нашем мишљењу, у две последње године најбољи југословенски судија, Григорије Новичић и његове колеге у мечу са Светозаревчанима Александар Михајловић, Станисављевић и Јеремић. Били бисмо сигурно, и то сасвим праведно, далеко боље пласирани него што јесмо.
Разочарања постоје и у сопственим редовима. Наше чедо, Фахрија Шекуларац, направио је поступак стран славном колективу. Улагали смо у Шекуларца, пружали му све погодности, а он нам је вратио каменом у леђа. Без икаквог разлога није вежбао читаве седмице и одбио је да се појави против Каблова. Изоставили смо га из екипе и свима доказали да Партизан има довољно снаге да буде велики и без дезертера, па ма колико они вредели.
До зимске паузе предстоји гостовање у Зрењанину. Још пре месец дана нашим верним присталицама смо обећали — за поразе више нећемо ни да чујемо!