ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
У прошлом наставку смо описали како је центарфор прве генерације фудбалера нашег вечитог ривала Јован Језеркић напустио преконоћ Црвену звезду, обрео се у нашем „црно-белом“ дресу и чак одлучио победоносним голом први велики дерби у националном купу у корист Партизана. Било је то у четвртфиналу Југо-купа 1947. године и логично навијачи „црвено-белих“ нису могли то никада да му опросте. Испратили су га са терена огорченим повицима: „Уа издајник“ „Уа побегалац!“
Међутим, Језеркић је само први „повукао ногу“. Јер, у доцнијој историји односа два наша најпознатија фудбалска колектива овај прелазак из једног у други, иако није био баш тако чест с времена на време се обострано догађао и то са много мање буке и ларме него што је то био случај у овом порођајном, романтичном периоду нашег послератног фудбала. Додуше, некад су ти преласци били најнормалнији, уз узајамни договор и сагласност, а некад су били плод неспоразума на релацији играч-клуб и нужно су се манифестовали као ексцеси, а каткад и као истинске афере!
Без претензија да наведемо баш лимитативно све фудбалере „пребеглице“ из Партизана у Звезду и обратно током минулих 26 година, а још мање покушавајући да објаснимо њихове разлоге (простор нам не дозвољава) цитираћемо ове имена само оних најпознатијих уз закључке који се намећу.
Главне аквизиције у нашем клубу из „црвено-белог“ дреса били су: Јован Језерекић, Милован Ћирић, Миленце Петровић и Антун Рудински. Обратно из Партизана у Црвену звезду прешли су за то време: Бела Палфи, Боба Михајловић, Ранко Борозан, Бранко Зебец, Велибор Васовић, Звездан Чебинац и Миодраг Ђурђевић.
Већ летимични поглед на горња имена показује нам да је наш комшија у овом „ченчирању“ боље пролазио. Не само квантитативно (однос је 7:4 за Звезду), већ пре свега квалитативно: док су нама добегли два повремена репрезентативца (Језеркић и Рудински), дотле су се на Аутокоманду одселили један светски фудбалер (Зебец), два вишеструка репрезентативца (Васовић и Палфи) и тројица који су с времена на време облачили државни дрес (Михајловић, Чебинац и Борозан).
Али, као што смо већ напред рекли, било је усамљених случајева када су се у доласку познатих фудбалера „покавжила“ наша два клуба у покушају да један другом преотме младог играча. Тако је Партизан претекао свог ривала у случају Милоша Милутиновића, а Црвена звезда му се после неколико година реванширала добивши трку у јурњави са Стеваном Остојићем.
Још ређи су случајеви били да се технички штабови преваре у процени талента једног играча па га противник преузме и он доцније израсте у великог фудбалера и репрезентативца. Тако је рецимо, у нашем „црно-белом“ јату неопростив грех направљен са Тихомиром-Батом Огњановим. Оцењен као фудбалер нашег другог тима као неперспективан отишао је у „црвено-бели“ табор и преконоћ постао стандардни репрезентативац који је доцније прославио и сребрни јубилеј у државном дресу! Још већи је био кикс Звездиног вођства које на аудицији није имало њух за квалитете једног Милана Галића. Испустили су га, обрео се у Партизану и у његовом дресу дочекао је и златни јубилеј у националном тиму!
Као што видимо у довођењу младих играча и процени њиховог дара ми смо били срећније руке. Јер, један Милутиновић и Галић несумњиво теже знатно више на кантару фудбалске вредности од једног Огњанова и Остојића!