Коментар првог дела првенства Југославије у боксу: Нереалне амбиције на старту сад су сведене у праве оквире: борити се за опстанак у лиги

Крај дело квари. После врло успешног старта у екипном шампионату, када су многи већ видели да наши млади боксери могу да јуришају и на сам врх, дошло је до дебакла у наставку и неуспеха у завршници. Могли смо да се пласирамо боље од осмог места да нисмо доживели тежак класичан нокаут у последњем мечу пред четворомесечну паузу.

У Зрењанину смо, на жалост, победили сами себе. Задовољство што смо тачно предвидели састав Баната и одсуство његовог капитена Вујина сменила је туга још пре последњег знака гонга. Домаћини су водили с 3:2. Али, били смо тада на најбољем путу да преокренемо ситуацију у нашу корист. Александар Поповић је имао иницијативу. Видевши да су му испала два зуба, не знајући да су вештачка, тренер Коста Лековић пре почетка треће рунде предао је добијен меч!

Кола су тада вртоглаво кренула низбрдо. Александар Поповић је у свлачионици јадиковао на сав глас, плакао, ударао главом у зид. Никако није могао да се помири са судбином да се спотакао на прагу победе када га је већ једном ногом прекорачио. Кикс њиховог друга психички је дотукао остале чланове нашег клуба. И они су у преосталим окршајима пружили далеко мање не то што могу. И Банат, кога смо у Београду савладали са 8:2, успео је да нам се реваншира пуном мером — 7:3.

„Појма нисам имао да су Поповићу испали вештачки зуби“, објашњава Коста Лековић. „Када сам му отворио уста и видео велику крваву шупљину без размишљања сам рекао судији да прекине борбу. Погрешио сам једино што нисам тражио интервенцију дежурног лекара и њему оставио да одлучи да ли је Поповић способан за наставак…“

Оправдања за неуспех, ипак, нема. Упркос свему могли смо да избегнемо катастрофу. Међутим, наши боксери су још једном показали да је за њих противнички ринг баук. Драган Лакчевић мучио се три рунде с почетником. Његове амбиције су далеко мање него када нам је по изласку из ЈНА приступио. Уколико не измени став према раду његов опстанак у екипи биће доведен у питање. Још више разочарао је Милосав Поповић. Подсећао је на шампиона само по театралном излажењу и силажењу с ринга. У једном тренутку желео је чак да се преда, не примивши претходно, али и не задавши, ни један озбиљнији ударац. С његовом малодушношћу мораћемо озбиљније да се позабавимо. И „муваш“ Живковић припада групи оних чији учинак заслужује само критику. Испуцао је сву муницију још у првој рунди, јер никако неће да схвати да му сувишни килограми озбиљно сметају.

Од десеторице у Зрењанину само су тројица напустила ринг озарена лица. Белић је самоуверено доказао храбром Никчевићу да су његове претње „како ће га нокаутирати“ обични пуцњи „ћорцима“. Може му се замерити једино што се понаша превише џентлменски. Сигурни смо да једног дана, када његова звезда почне да тамни, противници неће имати ни из далека толико милости као он сада према њима. Станојевић је поново освојио бодове и приморао нас да му још једном поставимо питање на које упорно избегава да одговори: где би му тек био крај да уредно вежба? Храбри Малетић је и трећи наступ у прволигашкој конкуренцији завршио пре истека треће рунде и постаје све поузданија песница.

У моменту када смо сви више нерасположени него расположени дошла је раније заказана турнеја по Чехословачкој. Ипак, надамо се да нас наши боксери неће разочарати. На пут су кренули проверени борци за које верујемо да ће смоћи снаге да сачувају традицију Партизанових успеха на међународној сцени. Били бисмо још спокојнији да Докнић није морао да изостане због пословних обавеза.

Све, међутим, није тако црно. На пролеће смо шест пута домаћини (београдски Раднички, нишки Раднички, Будућност, Пула, Црвена звезда и „14. октобар“), а пет пута гости (Спартак, приштински Раднички, Славија, крагујевачки Раднички и Динамо). Мислимо да у најгорем случају можемо да изборимо девет бодова, што би нам гарантовало опстанак. А, ове сезоне од подмлађене екипе више се није ни могло очекивати.

До 28. марта следеће године, када се у 16. првенственој рунди састајемо с београдским Радничким, морамо да припремимо екипу физички и психички много боље него ове јесени. Рад и, пре свега, дисциплина су једини начин да повратимо стару славу. Јер, не треба заборавити да је до неких неуспеха дошло и што се нису поштовале дисциплинске мере стручног штаба. Појединим боксерима гледало се кроз прсте.

Драгоцена резерва

Ни један клуб у овогодишњем боксерском шампионату није имао скупоценију резерву од Партизана. Миодрагу Малетићу указано је поверења само четири пута и у три маха овај снажни момак оправдао је очекивања.

Наговестио је да има јуначко срце непосредно по изласку из ЈНА. Уочи одласка на турнеју по Италији стандардни првотимац Нешић се повредио.

„Поведите мене. Боксоваћу макар и у тешкој категорији“, молио је Малетић.

Мислили смо да је то само жеља за путовањем, али му је, ипак, речено да се спреми. И у другом сусрету против репрезентације Ломбардије указала се потреба да Малетић навуче рукавице. Противник је био тежи седам килограма. Нисмо имали куд: наша је обавеза била да изведемо комплетну екипу. Полетарац није устукнуо, мушки се носио с јачим и вештијим Италијаном. Чак се помало и љутио што му је у другој рунди бачен пешкир!

После турнеје опет је уследило чекање. Тек када је обезбеђен тријумф у друголигашкој конкуренцији указано му је поново поверење. Још једном стицајем околности (Смиљанић се разболео). Опет је одушевио. У Ваљеву је поразио искусног Андрића и недељу дана касније вештог Лозничанина Марковића.

У прволигашкој конкуренцији морао је поново на клупу. Вредно је вежбао и чекао свој тренутак. Болест Вранића омогућила му је да наступи против Крагујевчана. Млади репрезентативац Јовановић био је вештији. Али, што је далеко важније, упозорио је Малетића да се без кисеоника за деветоминутно огледање не улази у ринг.

Упркос поразу није разочарао. Напротив. Приморао нас да му укажемо нову прилику. И искористио је на сензационалан начин: Савладао је репрезентативца Гавранчића, победника над великим мајсторима — Пајковићем и Омеровићем. Затим принудио на предају талентованог Зрењанинца Шипоша и нокаутирао још даровитијег Светозаревчанина Милановића.

Један је од ретких боксера чија је каријера почела у нашој омладинској школи. Шест месеци [1963]. године учио је боксерску азбуку код Косте Лековића, да би онда рукавице заменио војничком униформом. По изласку из ЈНА поново се посветио песничењу. Вредно је учио да би се са своје 23 године нашао на најбољем путу да успе.

Скромност и послушност су његова највећа врлина. Ради као физички радник и истовремено учи Средњотехничку саобраћајну школу. Ипак, један је од најуреднијих на тренингу. Ако понекад и изостане и заслужи казну никада не претерује, већ увек настоји да надокнади пропуштено.

За његове велике планове и жеље као да има времена.

„Прво да постанем стандардни првотимац, а после ћемо да видимо“, каже Малетић.

Старији посетиоци боксерских представа тврде да наша велика нада по стилу неодољиво подсећа на Дуциклу Раданова. И нису ретки који мисле да ће га и по резултатима достићи, ако не и — надмашити.