Коментар утакмице Партизан — Вележ (1:1): Сијасет шанси. — Ђорђевић, Ћурковић и Катић ће се тек осетити. — Борбеном Вележу голман Марић донео је бод

Прва игра на снегу у овој сезони дала је Партизану резултатски мање него што се очекивало. Пре меча све је казивало да ће се Вележ вратити кући поражен. Истини за вољу, тренер Зец је и поред најаве комплетног састава за овај меч опрезно казао — да имена нису гаранција успеха и да све зависи од учинка играча. То се, на жалост, показало тачним.

Од Партизана се очекивао повољнији резултат у овом мечу. Освојио је само бод, али би било праведно да је победио. Имао је сијасет прилика за год, а неколико шанси било је тешко не искористити. Играо је и боље и допадљивије од Вележа.

Гости су наступили без комплекса. Често су користили снагу, одуговлачили игру и настојали да препадом угрозе Ћурковића. У другом делу Вележ је играо отвореније, па је из једне акције дошло до изједначења. Његов најбољи човек у овом мечу био је голман Марић. Чини се да је то било и пресудно. Све што је ишло на гол гостију пленио је одлични Марић.

Са Ћурковићем, Ђорђевићем и Катићем Партизан је деловао сигурније и играо — квалитетније. Од свега — најважније је да је имао сијасет прилика за гол. „Новајлије“ после дуге паузе не могу одмах показати сав свој репертоар. Сигурно је да ће се повратак Ћурковића, Катића и Ђорђевића тек осетити. Ћурковић је показао добру форму. Чини се да је пар пута истрчао у погрешном тренутку. Ђорђевић је имао читав низ својих бравура. И борио се. Ипак, остаје утисак да понекад исувише дриблује. Катић је био неуморни и срчани борац каквим се Партизан иначе не може похвалити.

Општи је утисак — Партизан није смео да изгуби бод. Уз мало више борбености, што Вележу није недостајало, и са делић среће могао је победити. Такође, уз више срчаности „црно-бели“ би сигурно бележили и више бодова. На крају, дисциплинованија игра би сигурно била и плоднија. Радаковић, мада је један од најбољих бекова, мора да буде опрезнији. Доста голова Партизан прима „са његове“ стране. Па и овај са Вележом. То важи и за Пауновића. И њега, изгледа, понекад понесе темперамент, па се поиграва у дуелима с противником. Још нешто: Вукотић не би морао бити „тркач“ преко целог игралишта. Његов „њух“ за гол могао би се рационалније искористити. Зато, верујем, да се не би грешило ако би он више играо на половини противника, да бисмо од његове даровитости добили праву меру.