… и обећава да ће се неуморно борити и учинити све да дође радост на Стадион ЈНА. — Поново у свом омиљеном дресу

Кад застанеш да са њим први пут разговараш, његова превелика сигурност оставиће лош утисак и ти ћеш га прихватити као самозаљубљеника. Први утисак, често, вара. Јер ако је наизглед, и само наизглед, заљубљен у себе самог, Катић још много више воли оно чиме се бави и у шта верује — фудбал. Њему припада до краја, до највећих жртви и одрицања.

КАТИЋ: Волим фудбал и то није ништа ново. Тако ће вам рећи готово сваки мој колега са терена. Свима им треба веровати. Нама је лопта нека врста дроге. Једноставно, не можемо без ње. Много сам ствари у животу изгубио и пропустио због фудбала, али бих оно што сам за узврат добио, веома радо платио и много већом ценом, него што је одрицање од неких задовољстава.

Док говори, руке се, саме од себе, придружују свакој речи, и мислиш како би без тих покрета оно речено било непотребно и недовољно јасно. Оне су — допуна.

Један од његових саиграча каже да онакав каквим га одаје његова спољашност, Катић више подсећа на каквог бунтовног песника, него на човека од фудбала. Са једне стране можда је у праву, са друге сасвим сигурно не. Јер, ако је и песник, онда је то најмање по својој спољашности.

Кад се недавно вратио из војске људи у „Партизану“ и око њега искрено су се обрадовали. Од Илије као да се очекује да препороди екипу, да заигра онако како само он уме, да подигне морал млађима и пружи пример како се треба залагати и борити.

Али, да ли један човек може да учини тако много? Једна ласта не чини пролеће. То је тачно, али они који Катића добро познају тврде да ће пружити више него што је раније пружао. Он као да, сад, тек почиње.

КАТИЋ: Знам да од мене много очекују, и ја ћу се трудити да то оправдам. Оно што други очекују, много је мање од онога што сам очекујем. Јер, кад се нешто истински воли, кад се истински жели успех или опстанак, препреке не постоје. Нема ничег што би могло зауставити или поколебати.

Колико је фудбал његова велика љубав, његова свакодневна брига и немир, толико је породица његова огромна подршка и мир.

КАТИЋ: Тек од кад сам се оженио постао сам личност у правом смислу те речи. Сад ми је јасно зашто тренери саветују фудбалерима да се рано ожене. Нема ничег бољег од мирног, породичног живота. У мојој малој породици свако игра своју улогу, и верује да је његова главна.

П. ВЕСНИК: Тек сте дошли из војске, а већ се спремате да кренете у окршаје. Мислите ли да сте спремни?

КАТИЋ: Можда и нисам сасвим спреман, али ћу, ако тренер жели, заиграти одмах. Одаћу вам једну малу тајну — мени је од свега важнија, морална подршка. Ето, довољно је да ми неко каже: запни Илија, а ја запнем, и све је у реду. Надам се да ћу сад имати подршку и од тренера и од саиграча и од публике. За остало не бринем.

Некад је желео да буде фратар. Био је, чак, неко време и у самостану. Сад би желео да то заборави. За њега постоји и остаје само фудбал и породица. Предстоје му нове игре, поновно доказивање и успеси који ће бити још већи, јер то обећавају његова зрелост и „глад“ за фудбалом.

Кад се, на крају, после овог разговора све сабере, као да ништа у његовом животу није могло једно без другога, све је повезано и све неминовно — и оно што је било па прошло и оно што остаје или ће тек доћи.