ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ
У претходним наставцима ове рубрике писали смо већ како су фудбалери Партизана освојили први послератни шампионат и куп у годинама 1946. и 1947. Оба ова трофеја припала су нашим момцима у време када их је тренирао пок. Иљеш Шпиц, под чијим је руководством наш „црно-бели“ клуб остварио своје највеће успехе. С обзиром на ту чињеницу, а и на велику временску дистанцу, многи наши навијачи (чак и старијих генерација) остали су у погрешном уверењу да је он истовремено био и први тренер наших фудбалера. Међутим, то не одговара стварности, пошто је Шпиц имао претходника.
У кратком интервалу, од оснивања па до доласка Иљеша Шпица (1946. године), на кормилу наше прве екипе, као њен вођа и учитељ, налазио се Фрања Глазер. Пошто смо у овој рубрици усвојили као правило да са свим пионирима и пионирским подухватима „црно-белог“ колектива упознамо данашње навијаче, то ћемо им у најкраћим цртама представити и нашег првог тренера кога се сећају само старији љубитељи фудбала.
Фрања Глазер је једно од највећих имена предратног југословенског фудбала. Између два рата био је несумњиво наш најбољи голман и један од ретких чија је фудбалска слава зрачила и ван граница земље, на најудаљенијим стадионима Европе. Једном речи: оно што је Владимир Беара представљао у поратном, то је Фрања Глазер био у доратном фудбалу!
Чак и њихове фудбалске биографије имају неку сличност. И један и други су се пре афирмације, што се каже, потуцали од немила до недрага, не могавши дуго да стекну поверење великих фудбалских средина. И као што је Беара обишао многе градове у земљи пре но што су у његовом родном Сплиту схватили да је изузетан таленат, тако је и Глазер прешао Југославију уздуж и попреко пре но што су посматрачи великог БСК-а уочили да у малом осијечком клубу капију чува један горостасан таленат. Позвали су га у Београд и он је постао брзо не само стандардни вратар тада најпопуларнијег клуба у земљи, већ и незамењиви голман државне репрезентације све до избијања Другог светског рата!
По мишљењу већине фудбалских стручњака идеално грађен за играча у дресу с бројем 1 (чак лепше и од Беаре!), ванредно висок и витак, уз то еластичан и гибак као мачка, Глазер је био просто несавладив на линији гола. У интервенцијама изван провидне кућице и у казненом простору био је унеколико претеча доцније најбољем вратару овог жанра, тзв. „трећем беку“ Срђану Мркушићу. Први је у нас почео да истрчава и интервенише ногама, а у букетима и гужвама истицао се супериорним боксовањем лопти далеко изван шеснаестерца (често чак и до центра!), у чему му више нико никада није био раван! Ипак, није био непогрешив. Озбиљан хендикеп му је била трема, али чим би је, после прве упућене лопте, савладао постајао је прави полип на голу — стицао се утисак да брани са „осам руку“!
Међу многим великим играма Фрање Глазера, које фудбалска Европа памти, незаборавна је она уочи рата с Мађарима, у Пешти, када је наша репрезентација први пут напустила непоражена мађарску престоницу (меч се завршио ремијем — 1:1), захваљујући искључиво феноменалним бравурама „великог Фрање“!
Као што доликује голману оваквог формата, који је некада чувао капију два највећа тима у земљи (БСК и Грађанског), Глазер је завршио каријеру активног играча на капији трећег великог тима — Партизана. Да куриозум буде већи он је у 1945. и 1946, години био истовремено и вратар и тренер нашег првог тима, односно једини фудбалер у историји ФК Партизан који је истовремено обављао ове две функције!
Данас, пошто је већ при крају пете деценије живота, Фрања Глазер обавља и даље успешно посао фудбалског учитеља млађих нараштаја.