Анкета „Партизановог весника“ на тему: Своја мишљења су изнели јавни радници, глумци, књижевници, уметници — Сви они који су навијачки опредељени за „црно-беле“

Током 1971. године Партизан у свом вертикалном паду вредности и форме, која у финишу првенства достиже најнижу тачку и постаје „тема дана“. Целокупна југословенска фудбалска јавност, с пажњом прати збивања у Партизану, јер је у питању клуб великог угледа и моћи.

Редакција нашег листа спровела је анкету међу симпатизерима Партизана и пријатељима фудбала. Свима смо поставили исто питање: Како оцењујете данашњи Партизан?

У аналима Партизана 1971. година биће записана као година највећег неуспеха и најнижег пада у интерпретацији фудбала и свега онога што једну фудбалску екипу чини тимом.

Протести навијача стижу са свих страна. Чак и они којима Партизан није на срцу забринуто врте главом, јер низак ниво квалитета „црно-белих“ има одређене (и то негативне!) последице на шампионат, па и саму југословенску репрезентацију.

Тај вертикални пад Партизана никако да се заустави. У години коју испраћамо тим Гојка Зеца је постигао неславан рекорд: у пролећном (13) и јесењем делу (16) освојио је укупно 29 бодова. Био је последњи у Летњој лиги шампиона, а у Купу Југославије елиминисан је од друголигашке екипе на свом терену.

Стрпљење је дошло крају. Нада престаје да буде упорна и сви се питају: Шта даље?

Наша редакција се обратила угледним грађанима Београда, оним љубитељима фудбала који воле Партизан и који нису индиферентни према ономе што „црно-бели“ доживљавају.

Васа Пантелић, првак Народног позоришта у Београду:

Кад треба да говорим о данашњем тиму Партизана не знам одакле да почнем. Они играју фудбал онако како смо ми играли на пољани после наставе у школи: без плана и одговорности!

Ја сваког дана отварам новине у нади да ћу прочитати да се у нашем Партизану нешто радикално мења. Овако више не иде. Можда Зец и познаје фудбал али оно што је урадио у Партизану представља га врло лоше. Пре свега, очигледно је да он није вођа и да је без ауторитета, јер да је другачије сигурно би и ти младићи играли са више дисциплине и у игри би било реда. Овако…

Партизан има верну публику. Ми, навијачи, имамо стрпљења и миримо се да тренутно немамо шампионски тим, али оно што данас гледамо недостојно је имена овог клуба. Једноставно, то је срамота и хируршком одсечношћу треба решити ову мучну ситуацију.

Анте Младинић, тренер омладинске репрезентације Југославије:

Партизан је изгубио своју школу, оно што га је две деценије издвајало од свих других наших прволигаша. Некада су „црно-бели“ на покретној траци „производили“ талентоване фудбалере а данас је то „роба“ другоразредног квалитета. Зна се ко може да води школу. Матекала треба вратити под хитно и наставити са радом онако као у прошлости.

Поред тога мишљења сам да је ова селекција Партизана најхетерогенија момчад прве лиге. Све је то импровизација у најлошијем смислу те речи. Јасно је да су „црно-бели“ без концепције. Са овим квалитетом играча, ако још нема плана, онда је то тим за доњи део табеле. Мислим да сам тиме све рекао.

Раде Станојевић, уредник спортске рубрике „Политике“:

Невоља сваког тренера који дође у Партизан је у томе, што је дошао у клуб, који је „навикао“ на трофеје и кад их нема — настају јавне расправе, траже се кривци, узроци. итд. Притом се заборавља какав тренутно тим има клуб, да ли је то такозвани шампионски тим или екипа солидних али ипак просечних квалитета која не може (или још не може) да издржи конкуренцију јачих клубова. Партизан би учинио највећу грешку, ако би кривицу свалио на тренера, што иначе многи радо чине када клуб нема успеха. Партизан, у ствари, осећа последице два крупна догађаја у својој историји: прво, распродаје играча после успеха у Купу шампиона; и друго напуштања некад изразито наглашене бриге о сопственој омладинској школи и јаком подмлатку. Тренутни неуспеси су од секундарног значаја, у односу на ова два битна разлога. Не треба ићи преко границе па се уверити да се евентуалним сменама стручног штаба не решава проблем, ако је дубљи и трајнији. Другим речима, никакве одлуке „преко ноћи“ немају изгледа на позитиван, трајније позитиван ефекат.

Душан Костић, књижевник:

Истински бам разочаран оним што Партизанови фудбалери последњих година приказују на терену. Несхватљива ми је њихова индолентност и неборбеност. Ти момци се понашају као да су у свом послу постигли све што се може постићи. А нису постигли готово ништа! Не знам који је узрок њиховој неамбициозности, малодушности и свему томе. Можда Партизан и нема довољно добрих играча. Или је нешто друго у питању. Не знам… Али знам да они данас тако играју да то више није за гледање, а нарочито не за пријатеље Партизана, за оне који су имали среће да гледају многе мајсторе у црно-белим дресовима. Како данас ствари стоје неизвесно је да ли ће нам се поново указати таква прилика: да уживамо у виртуозној игри црно белих момака као некад.

Воја Мемедовић, службеник НИП „Политика“:

Партизанове утакмице гледам од његовог оснивања. И по киши и по сунцу. Сваки његов успех прослављам као свој а сваки пораз одболујем. Последњих година, на жалост, нисам имао прилике да славим. То није никакво чудо: игром коју данас приказује Партизан не може се постићи било какав пристојан резултат. Од свог оснивања, Партизан никада није играо тако лоше! Зашто? Он можда и нема довољно добрих играча, али их ни други немају, а постижу кудикамо боље резултате. Зато ја не верујем да су разлози неуспеха само у играчима…

Јосип Ивашку, словослагач:

Иако сам Партизановац, потписао бих свако слово чланка Љубише Вукадиновић — „Шта се збива у Партизану?!“ (Политика од 3. децембра ове године). Мислим да су разлози Партизанове агоније управо они које је навео Љ. Вукадиновић. А кад се ради тако како се последњих година радило у Партизану, јасно је да ни игра не може бити друкчија, а ни резултати, разуме се.

Љубомир Ристић, спортски новинар:

Тешко је дефинисати, прецизно, стил и концепцију игре београдских „црно-белих“. Партизан је, чини ми се, изгубио традиционално самопоуздање: то је екипа од које више не страхују ни такозвани аутсајдери. Значи: изгубљена је позиција бар привремено која за велике подвиге много значи. Није у питању само начин игре већ и прилажење игри и њено креирање у току свих 90 минута. До победе или — пораза. Јер, битно је, у првом реду, играти! А Партизан, често, не игра…

Душан Рмандић, технички уредник „Илустроване политике“:

Партизан данас игра (ако уопште игра) без крви и система. Резултат је поразан: ту нема ни игре ни резултата! Зар је потребно још нешто рећи?