Наш послератни фудбал, одмах у првим годинама по ослобођењу, имао је особен стил и начин играња по коме се лако идентификовао у целој Европи. Био је то класични енглески WM систем, модификован према укусима средњоевропске публике у спорији, китњастији и мање директан начин игре, који се, због доминантне улоге четири средишња играча (две полутке и два халфа), популарно називао „систем четвороугла“ или „магичног квадрата“. Тим системом су у деценији између 1945. и 1955. године играли без изузетка сви југословенски елитни клубови, али његови главни протагонисти су били чланови тзв. „велике четворке“ — Динамо, Партизан, Црвена звезда и Хајдук.
Претече овог начина играња били су још пре рата (у годинама 1938 — 1941.) тада водећи југословенски тимови „Београдски спорт клуб“ (БСК) и загребачки „Грађански“. који су своју евиденцију супрематију на домаћем фудбалском небу управо захваљујући овом, за то време, ултрамодерном начину играња. Зар је онда чудно што су се њиховим рецептом послужиле наше најбоље екипе одмах после рата — тим пре што су њихову окосницу чинили најпознатији асови доратног фудбала.
Најдоследније је овај начин игре спроводила Црвена звезда Митићевог доба. Са четири изванредна инжењера игре на средини поља, у лицу сјајних крилних халфова Ђајића и Палфија и полутки Рајка Митића и Такача, она је, ткала не терену суптилну, за око допадљиву фудбалску мрежу, коју су многи коментатори крстили именом „фудбалску балет“. Била је то игра која је изазивала усхићење сладокусаца али не и далековидих стручњака, који су правовремено осетили да у атомској ери на такву игру попада већ помало паучина, да јој је одзвонило и да је мора заменити нешто новије, модерније, брже и рационалније.
Та значајна улога првог рационализатора нашег фудбала припала је у део Партизану. Иако је у основи своје игре имала такође „четвороугао“, прва генерација његових фудбалера (она из Бобекових дана) осетила је одмах где су фелери овог начина играња и почела је да врши смеле „коректуре“. Најзначајнија је била у далеко већој покретљивости читавог тима, у елиминисању сувишних међустаница на средини поља вертикалнијем надирању ка противничком голу и перманентној измени места — поготову у нападу — што је посебно збуњивало, чак шокирало противнике. Овим начином Партизан је знатно убрзао и динамизирао игру, па није чудо што је тиме подигао високо и степен ефикасности. Уместо јаловог „ларпурлартизма“, екипа Партизана прва у земљи ставља поенту на погодак па у трогодишњем раздобљу (1946 — 1949.) осваја два пута титулу најбољег тима у земљи.
Са изванредним играчима у „магичном квадрату“, на средини поља (Бобек, Чајковски, Симоновски, Атанацковић), и неколико изванредних репрезентативаца у одбрани и нападу (Глазер, Брозовић, Минда Јовановић, Рупник, Боба Михајловић, Матекало), овај тим представља праву „казнену експедицију“ која не зна за милост. А када су доцније придошли егзекутори Зебеца, Милутиновића, Валока, Херцега и сјајни бек пок. Белин, комплетирана је једна од најсавршенијих фудбалских машина коју је тадашња фудбалска Европа, коју су због њене агресивности, неумољивости, пробојности и реализаторске моћи коментатори крстили „парни ваљак“. Име је било сасвим адекватно кад се има у виду да, је тај тим у данима доброг расположења умео да затресе по 6-7 пута мрежу чак и таквим противницима као што је била Црвена звезда! то је важније — и код резултата 6:0 кидисао је и даље свом жестином као да је меч тек почео а резултат на семафору бо неодлучен!
Но, упркос сјајном играчком потенцијалу и ведетама европског па и светског формата, ова екипа Партизана је темељила своје успехе превасходно на модернијем концепту игре, на унапређењу и рационализованом начину играња који су популарно (мада нестручно) многи називали „WM систем с варијантама“.
У жижи овог система и модернизације игре, која је ускоро прихваћена и од осталих тимова, стајао је њен идеолог — незаборавни учитељ црно-белих фудбалера — пок. Иљеш Шпиц. О његовој фудбалској школи, идејама и личности испричаћемо вам детаљније у следећем наставку.