ИГРЕ И ЉУДИ

Не знам тачно која је то недеља била, али знам да није било давно и да је то била „црна недеља“ за Партизан. Јер тога дана сви клубови спортског друштва Партизан, који учествују у вишем рангу такмичења, изгубили су мечеве. По својим спортским резултатима то је свакако јединствен случај у аналима овог великог спортског колектива.

Догађа се да затаји један тим, па и више њих, али не и да сви доживе поразе. Па како се онда могло догодити то што се десило Партизановим спортистима? Јер морале су тога дана да се подударе многе околности, многе компоненте неуспеха, нерада, несреће па да се деси оно што се десило.

На жалост, ни тај дан потпуног неуспеха Партизанових спортиста, није у мени а вероватно ни у многим другим пријатељима црно беле боје, покренуо изузетне емоције, осећања саучешћа и сапатништва! Не зато што смо их се одрекли, већ напросто што више немамо емоција да бисмо их правдали, сажаљевали или прекоревали! Немамо, јер смо их истрошили. Осећање равнодушности је можда једино осећање које смо још сачували за њих а на њима је да се изборе за некадашњу љубав. Како се понашају на терену, многи од њих нису чак ни то заслужили. Јер, они често не показују ни онај основни, минимални спортско-морални мотив: борити се и играти без обзира на резултат! Али, нису фудбалери усамљени у својим спортским манифестацијама. Не једанпут сам се суочио са помањкањем спортског морала у игри многих Партизанових спортиста и тимова. Сведоци смо, код фудбалера нарочито, честих излива малодушности, експлозија неодговорности на терену. Толико пута смо видели да они чим осете да је противник упоран и тврд — одустају од борбе! Колико су само утакмица изгубили, пре свега због тога, минималним резултатом; Колико пута смо их гледали како мирне душе препуштају игру своме, ривалу, чим он изједначи или поведе. Споменимо само кад је Хајдук изједначио на 3:3, поједини Партизанови играчи су просто бежали од лопте, а неки чак и са терена! Јесенас, кад је исти тај тим изједначио на 1:1 у Сплиту, слика се поновила: црно-бели момци су се предали! И све то тако, невитешки, наочиглед стадиона, пред мноштвом сведока! Није се то десило, на жалост, само тада, у те две утакмице; то се, безмало, дешава из недеље у недељу!

То је, нема сумње, издаја црно беле боје, одсуство елементарног спортског морала! Гледајући те момке, којима би према оном што показују на терену често више приличила кецељица него дрес, човек се с правом пита: тече ли старачка крв у њиховим венама? Јесу ли то спортисти, ти својеврсни супермени нашег времена, или неки чудни младостарци? Зар су ти младићи заслужили да носе дресове једног Белина, Бобека, Чајковског, Милутиновића, Галића… Знају ли они да је Милутин Шошкић бранио више од пола утакмице по расквашеном, блатњавом мостарском терену са поломљеном кључном кости и да му је требало неколико месеци да се опорави од те тешке озледе; Знају ли они да је тај исти момак два пута ломио ногу и два пута се враћао на спортски терен? Знају ли они да је један Васовић подметао главу тамо где се многи од њих устручавају да подметну копачку? Знају ли они да су Енглези за Рашовића рекли да је то човек са срцем као Темза? Знају ли они да је Милан Галић на свакој утакмици у црно белом дресу губио по два-три килограма тежине? Знају ли они да је један Милутиновић са разбијеном главом и са нарушеним здрављем изгарао на терену?

Знају или не, свеједно, тек они играју, најчешће, јадно и никакво. Да ли су они пре неко вече видели на ТВ екранима како игра један Сандро Мацола. У ствари, не како игра, већ како се бори! Тај признати „принц фудбала“, није се либио да трчи од гола до гола, да посрће по терену од умора, да се баца противничким играчима у ноге, да их чак фаулира кад друкчије не може! Он, Сандрино Мацола!

У игри данашњег Партизана не може се ни случајно видети неко ко се тако бори, трчи, изгара на терену. Зато, ваљда, и нема једног Мацолу, а како ствари стоје неће га још задуго ни имати. Али, зато је то то тим умишљених звезда и звездица, тим господе у копачкама.

На жалост, то помањкање спортског морала у игри није патент Партизанових фудбалера; Често и безобзирно презентирају нам га и други Партизанови клубови. Дешава се, на пример, да Партизанов боксер, незадовољан понашањем судије, једноставно напусти ринг! Дешава се да један клуб (хокејаши) поведе са 3:0 и баш као њихова браћа по индоленцији, фудбалери, изгубе са 4:3! Дешава се да и тако моћна, и за наше прилике супериорна екипа као што су ватерполисти, изгуби од далеко слабијег тима (сплитског Јадрана), да се у ствари преда, само зато што није веровала у спортски исход шампионата!

Бројни су примери, малодушности, неборбености, невитештва и дезертерства у игри Партизанових тимова! Бројни и несхватљиви. Зашто до њих долази, који су њихови етички, психолошки, социјални и људски разлози, ако их уопште има? Није у мојој надлежности, а још мање у мојој моћи, да их изналазим, образлажем, мотивишем. Ја само региструјем једну појаву, ружну и аспортску, недостојну црно-беле традиције, и тражим објашњење за њу и њене последице. У име бројних пријатеља СД Партизана; у име спортског морала и дивне традиције Партизанових спортиста!