ФЕЉТОН
Чувени Партизанов ас од животних драма до највећих почасти у фудбалу
Живот Милана Галића, прослављеног голгетера Партизана и државне репрезентације, није памфлет, већ права драма и зато заслужује да му посветимо редове овог фељтона, који ће у наставцима објављивати наш лист.
Ово је прича о трновитом путу славног фудбалера: о тегобама и искушењима дечака, који је, изгубивши родитеље у рату, провео десет година у домовима за ратну сирочад, постао фудбалски ас и — правник.
Данас Галић има 33 године али још увек са великим успехом игра као професионалац у Француској.
Извесни доживљаји леже исувише дубоко у човеку, у „самој души“ његовој негде у подсвести, те остају сачувани од времена које својим токовима брише многа сећања.
Била је недеља. Датум: 31. мај 1959. Стадион ЈНА, по ко зна који пут, испуњен до последњег места. У последњем дану овог најлепшег београдског месеца, летња жега је већ потисла благо пролеће. Било је топло, одвише топло.
Двадесетак фоторепортера нестрпљиво је чекало излазак најбољих фудбалера Југославије и Бугарске, који су тога дана имали први меч у такмичењу за Куп европских нација. Појава играча, који су се мирним, достојанственим корацима упутили ка центру игралишта, усталасала је гледаоце и нестрпљиво ишчекивање достигло је свој врхунац. Из хиљаде грла, као вулканска ерупција, покуљали су клици „плави“, „плави“…
Беара, Зебец, Црнковић, Шекуларац и остали фудбалски матадори са толиких борилишта, у војничком ставу постројени на средини терена, слушали су химне и захвално позирали камерама сниматеља који су својим трчкарањем око играча једини реметили свеопшти мир и достојанствену укоченост.
И управо у тим тренуцима, док су складни акорди „Хеј Словени“ одзвањали стадионом, један младић у плавом дресу, видно узбуђен и устрептао, тихо се заклињао себи и химни коју је слушао. „Даћу све од себе да моја игра у фудбалској репрезентацији Југославије буде обележена нашом победом!“ — понављао је он самоме себи.
Изван оног свечаног декора, још на загревању, двадесет једногодишњи младић је осетио како му у глави нешто тутњи, да му пулс јаче бије и да му колена клецају. Сада, када се већ нашао на попришту борбе која сваког тренутка треба да отпочне, трема је ишчезла и све је било претворено у једну жељу: да заигра што боље може.
Рески звиждук пиштаљке судије огласио је почетак утакмице, а затим се изгубио у општим поклицима: „Плави“: „плави“!…
Зебец је додао лопту Шекуларцу, који се елегантно и лако ослобађа противника и додаје Петаковићу. Десно крило наше репрезентације носи лопту поред аут-линије и враћа је у средину, ка Зебецу. Лукави капитен доказује своје фудбалске мајсторство и убацује лопту у празан простор. На њу крећу бугарски центар-халф и наша лева полутка.
Југословен је био бржи, предрибловао је свога противника и јуриша право на голмана. Одлични бугарски вратар Најденов, уочивши своју беспомоћност, полази у сусрет опасном нападачу. Следи кратак трзај ноге и — лопта се копрца у мрежи. Гооол!… тутњи стадион од радости навијача. Слова од сијалица на великом црном семафору показују да још није истекао ни први минут игре, а резултат је већ 1:0 за Југославију!
Младић густе, црне коврџаве косе, округла лица и осмеха пријатног као у детета — одједном нестаје између играча у плавим дресовима који му стиском руке, загрљајем и пољупцем честитају први гол постигнут у дресу најдражих боја.
Тако је почео деби Милана Галића у националном тиму Југославије. Може ли се замислити лепша прва игра за репрезентативну момчад, од ове кад дебитант већ у 35. секунди постиже гол за своју екипу? Све то помало личило на најлепши сан, све је било толико живо и лепо да ни сам Галић током утакмице није био свестан да ли је то варка или збиља…
Тако је почело ново поглавље у фудбалској каријери Милана Галића. Али пре тога, у оном раздобљу од две деценије, збило се много штошта што је везано за личност „првог играча репрезентације“ — како је то дугогодишњи савезни капитен Александар Тирнанић имао обичај да каже за Милана Галића.
Вратимо се двадесетом и нешто година уназад и нека присећања и успомена Милана Галића осветле његов животни пут до наших дана.
Под родитељским окриљем
У праскозорје великог светског пожара, када је савест човечанства била стављена пред највеће искушење, у малом и сиромашном крајишком селу Малешевци — породица Јована Галића добила је једног новог члана, четврто а треће мушко дете ове породице примљено је с радошћу. Дали су му име Милан. Дечкић је био крупан, здрав и увек насмејан. Као да је знао да ће му живот у каснијим годинама за дуго одузети смех и радост, малишан је у колевци био ведар и благородан.
Те дане пелена, првих Миланових корака и првих изговорених речи — данас се нико не сећа. А управо за њима жали Милан Галић. Јер: то су једине три године које је провео у топлом родитељском дому, а он их се не сећа — био је исувише мали.