ИГРЕ И ЉУДИ
Има људи који своју љубав за неки клуб (или спорт) мере мржњом према неком другом клубу (или спорту). Они су, природно, најгласнији у тренуцима најтежим по клуб коме тако свестрано поклањају своју мржњу.
У овом одиста тешком, можда најтежем тренутку у историји ФК Партизан, најгласнији су управо такви људи. Једни се јављају гласом отровне мржње, отворено дајући маха својим ниским осећањима. Други, опет, то чине притворно и тихо, припремајући свој мртвачки плес. Трећи, опет, с маском на лицу, покушавају да се јаве гласом „пријатељства“, не би ли на тај начин себи прибавили право да „помогну“.
Не мислим да се због те нападне најезде оних који мрзе Партизан ваља особито бринути. Јер они су постојали и раније, док је Партизан блистао широм „света. Они су, тада, доживљавали тешке тренутке, нешто што је личило на неку врсту мазохистичке агоније: разједала их је сопствена мржња. Сад кад Партизан доживљава тегобне тренутке, они су измилели из својих скровишта и ћумеза, осмелили се и разгаламили.
Све то, међутим, ваља узети као нешто природно. Јер само имена од вредности могу себи дозволити такав луксуз да имају своје непријатеље. Чак неки великани (или величине) свој успех мере бројем оних који их мрзе. Не знам колико Партизан има оних који га не воле, али поуздано знам да има неупоредиво више оних који га воле. И да није ни мало трагично што су се огласили и они који га не воле. Било би, међутим, страшно ако би ућутали они који га воле. Истина, њихови дани тек долазе — изношењем фудбалске лопте на фудбалска борилишта. Видели смо их и недавно на делу: било их је више од пет хиљада по хладном времену на недавном Васовићевом дебију против „Вождовачког“!
Како се борити против оних који мрзе Партизан? Ако није најважније, сигурно је од особите важности — распознати их. Далтонизам те врсте (не разликовати пријатеља од непријатеља) био би, без сумње, веома опасан. После пажљиве идентификације, чини ми се, да је довољно држати их на оку, мотрити њихово кретање и понашање. А што се тиче борбе против њих, мислим да је једини пут битка за рехабилитацију Партизана. Успех ће их ућуткати више од свега. Питање пријатеља је, разуме се, нешто деликатније. Нарочито оних који из незадовољства и револта и нехотице се стављају под заставу Партизаномрзаца. Они одатле снагом свог револта, замерају, галаме, грде… Мислећи, вероватно, да на то имају право и да тако чине добро Партизану. Ма колико њихове речи биле тачне, а њихова побуда добронамерна, тренутак у коме то чине, чини њихову намеру неразборитом. Јер у овом тренутку кад у Партизану влада мобилно стање, можда као никад раније, кад је управа клуба смогла снаге да учини потез истинске храбрости, говорити о свему том пост фестум, грдити и не слагати се, никако не значи помоћ Партизану. Напротив!
Ти људи, вероватно, мисле да на то имају право у име љубави за Партизан. Али они заборављају да понекад и од љубави може да позли, особито од превелике љубави. Зато им ваља рећи да причувају своје емоције за неку другу, по Партизан кориснију и по њих прикладнију, прилику. Јер ово, што се Партизана тиче, није тренутак за еуфорију, а још мање за нарицаљку. Ово је тренутак пуне мобилности, концентрације и рада. Касније ће, надајмо се, бити прилике и за испољавање других врлина и осећања.