После освајања Купа Југославије: Рукометаши Партизана обећавају повратак у Прву лигу, али им је материјална помоћ неопходна

Сензационално је одјекнула вест у редовима пријатеља рукометног спорта, да је екипа Партизана у незаборавној и сјајној утакмици, у борби за Куп Југославије, победила изванредну екипу Црвенке са 18:14 и то као гост у Сомбору. Можда изненађење не би ни било тако велико да се црно-бели налазе у друштву најбољих. Овако, успех је тим већи и значајнији, јер је најдрагоценији трофеј припао Партизану — тиму који се тренутно такмичи у другој лиги.

После завршене утакмице, није било срца које није задрхтало од среће, када је чета Драгана Стевановића примала велики пехар. Све симпатије у том тренутку, па и противника, биле су на страни „црно-белих“ јер су заиста успели да тактичком мудрошћу, хомогеношћу екипе и пре свега жељом за афирмацијом учине и оно „немогуће“. Не само Црвенку, већ и сваку другу екипу могли су да победе те вечери. Једноставно, имали су „свој дан“.

За све време овог великог такмичења, били су незадрживи у свом походу. Жељни афирмације успели су да савладају све прволигаше, који су им се испречили на путу до трофеја. Тријумфовали су над екипама БАСК-а (14:13), Дубочице (23:22), Пелагоније (19:17), Загреба (28:22) и Витекса (29:17). И ти успеси до финала били су велика покретачка снага у одлучујућем сусрету против екипе Црвенке, када су приказали игру на највишем нивоу и на тај начин још једном доказали јавности да им је место међу најбољима.

Кобне квалификације

То што на три последње квалификационе утакмице за улазак у прву лигу (Сарајеву, Ријеци и Битољу), наши рукометаши нису успели да се врате треба уписати као „грех на душу“ онима који су стварали пропозиције, па можда, чак и свесно допринели томе да се ова такмичења увек играју на страни — никад у Београду. Примера ради, навешћемо да је Партизан два пута изгубио финалну утакмицу на гол-разлику, што је било довољно да не стекне статус прволигаша. Чињеница је да су наши рукометаши све ово време тренирали озбиљно (резултати показују да је тако), али се ништа није могло учинити против „више силе“. Ипак, носиоци Купа Југославије за 1971. годину, доказали су целој спортској јавности, па и највећим скептицима, да им је место међу најбољим екипама у земљи.

Једно је сигурно да ће нови систем такмичења за улазак у прву лигу омогућити рукометашима Партизана повратак у највиши ранг такмичења. Реалних шанси за то има, јер су оформљене 1. и 2. лига и прваци тих лига без икаквих квалификација стичу статус прволигаша.

Светлости и сенке

У овом тренутку великог успеха за рукометни клуб Партизан треба се подсетити да је Партизан до сада освајао три пута Куп Југославије и то: 1959, 1966. и 1971. године. Куриозитет свакако представља податак да је екипа два пута освајала драгоцени трофеј као друголигаш.

Прави је тренутак да прелистамо хронику од пре неколико година и да се подсетимо на још неке значајне успехе наших рукометаша. На освајање зимског првенства Југославије за 1962. годину; Прво место на међународном турниру (одржаном поводом прославе „800 година Лајпцишког сајма“ и победе над клупским прваком Европе ДХФК Лајпциг. На два прва места на Интернационалним турнирима у Београду, одржаним поводом прославе 20 година СД Партизана и СД Црвена звезда.

Уколико бисмо успели да снагом свога духа надвисимо све неправде и тешкоће, којима су рукометаши и чланови нове управе овог клуба били изложени, три године уназад, онда не бисмо окренули ону другу страну медаље, а која није тако блистава као овај освојени Куп.

Жалосно је што увек, па и у тренуцима највећег славља, морамо да се присећамо нечега што није нимало лепо и што нам увек поквари расположење. Наша је морална обавеза да се подсетимо на време када су рукометаши Партизана испали из лиге и када је овај колектив, у најтежим тренуцима по њега, био препуштен сам себи. Морамо се подсетити и на масовно одлажење оних најбољих играча са „палубе брода“ који је тонуо, а да чврсто стегнемо руку онима, који су смогли снаге да остану и дочекају овај најлепши тренутак, када је „брод“ тријумфално упловио у луку.

Скоро „отписани“ с минималном материјалном помоћи од стране СД Партизан, успели су да из „ината“ освоје Куп, јер им је то била последња шанса да скрену пажњу на себе и подсете одговорне форуме да и они егзистирају.

… На муци се познају јунаци!

Биће и таквих који ће у себи помислити да је ситуација у којој се налази клуб драматизована, али њих ћемо разуверити чињеницом кад кажемо — да су на четвртфиналној утакмици против Загреба, чланови управе, међу собом сакупљали новац да би исплатили трошкове око ове утакмице.

Не осуђујемо 21 привредну организацију што је одбила помоћ рукометном клубу Партизан, али нас боли чињеница да у најтежим тренуцима ретко ко хоће да пружи пријатељску руку.

Једини који су свесрдно помогли били су рукометаши београдског Радничког. Њима припада велики део заслуга за изванредан успех Партизана, јер су помогли онда када је требало. Пружили су им могућност да тренирају у њиховој хали, спаринговали и што је најважније пружили моралну подршку, која је у тим тренуцима за „црно-беле“ била најважнија.

Данас када ја славље завршено и када се пехар налази у витринама Партизана, наше рукометаше море тешке мисли. Како испливати из дуга (5 милиона) у који су запали кроз ово такмичење? Ко ће их финансирати у другом делу такмичења и шта ће уопште са њима бити, ако их неко не помогне? Јер све могућности и резерве ових аматера су исцрпљене. Жалосно је било чути речи капитена екипе инжењера Влатка Мартинчевића:

„Носимо се мишљу, уколико нам нико не пружи помоћ у правом тренутку, да комплетно пређемо у неки други колектив. На то смо принуђени. Понуда има неколико, али ми са још нисмо одлучили на тај, за нас, најтежи корак“.

Ове речи не треба схватити као уцену или томе слично, већ као позив за помоћ, једном изузетном колективу, који је то својим радом и односом према СД Партизан заслужио.

Хоће ли та помоћ бити на време пружена остављамо надлежнима да о томе одлуче и нађу право решење да се рукометашима Партизана помогне!

---

Лична карта

Драган Станић:

• голман (члан Партизана од 1968. године).
• Рођен 9. 4. 1948. године у Београду.
• Занимање: грађевински техничар.

Владимир Циндрић:

• голман (члан Партизана од 1971. године)
• Рођен 14. 6. 1950. године у Београду.
• Занимање: машински техничар.

Слободан Копривица:

• спољни играч (члан Партизана од 1963 до 1966. и 1971. године)
• Рођен 20. 5. 1941. године у Мекој Груди.
• Занимање: виши тренер.
• Државни репрезентативац 24 пута.

Владимир Бранковић:

• спољни играч (члан Партизана од 1966. године)
• Рођен 20. 8. 1947. године у Београду.
• Занимање: дипломирани физичар.

Милан Томаш:

• спољни играч (члан Партизана од 1967. године).
• Рођен 29. 3. 1946. године у Београду.
• Занимање: дипломирани геолог

Славољуб Чех:

• кружни нападач (члан Партизана од 1967. године).
• Рођен 30. 1. 1947. године у Београду.
• Занимање: службеник — комерцијалиста.

Радомир Диклић:

• кружни нападач (члан Партизана од 1966. године).
• Рођен 19. 12. 1946. у Београду
• Занимање: дипломирани правник.
• Државни репрезентативац 2 пута.

Бранислав Петковић:

• крило (члан Партизана од 1965. године).
• Рођен 3. 11. 1946. године у Крушевцу.
• Занимање: машински техничар.

Марко Поповић:

• спољни нападач (члан Партизана од 1965. године).
• Рођен 30. 6. 1946. године у Београду.
• Занимање: студент — апсолвент електротехнике.

Боривоје Петковић:

• крило (члан Партизана од 1965. године).
• Рођен 13. 6. 1946. године у Пироту.
• Занимање: дипломирани машински инжењер.

Василије Ђокић:

• крило (члан Партизана од 1968. године).
• Рођен 3. 5. 1950. године у Лесковцу.
• Занимање: студент машинства

Боро Ђукановић:

• крило (члан Партизана од 1971. године).
• Рођен 29. 5. 1952. године у Рогатици.
• Занимање: студент машинства

Станоје Шелмић:

• крило (члан Партизана од 1970. године).
• Рођен 24. 11. 1951. године у Прокупљу.
• Занимање: студент електротехнике.

Влатко Мартинчевић:

• капитен екипе; спољни нападач (члан Партизана од 1958. године).
• Рођен 21. 1. 1940. године у Славонској Пожеги.
• Занимање: дипломирани инжењер електротехнике.
• Државни репрезентативац 16 пута.

Тренер Драган Стевановић:

• (члан Партизана од 1959. године).
• Рођен 8. марта 1936. године у Крушевцу.
• Занимање: виши тренер.
• Државни репрезентативац 32 пута.
• Године 1958. био је проглашен за најбољег југословенског играча на Светском првенству и био је изабран у тим света.
• Тренер је омладинске репрезентације Југославије.

Технички референт Миленко Тодоровић:

• (члан Партизана од 1961. године).
• Рођен 24. 12. 1939. године у Јежевици.
• Занимање: стоматолог.
• Државни репрезентативац 3 пута.