На Отвореном првенству Црвене звезде славили смо две победе (Лакчевић и Јован Николић), и доживели три пораза (Живковић, Докнић, Милосав Поповић). Резултатски исход могао је да буде далеко бољи да судије поново нису против наших боксера употребиле мач неправде.

Срећом, не само присутни у дворани Дома синдиката, већ и милионски телевизијски аудиторијум, уверили су се да је Докнић драстично оштећен у борби са Ђајићем. Био је убедљиво бољи, али ипак је проглашен пораженим. У неразумљивим одлукама опет је предњачио Душан Станисављевић. Његову неправду не можемо више да тумачимо само као незнање, јер поседујемо убедљиве доказе да додељује победе нашим такмичарима једино када побеђују нокаутом или су толико бољи од противника да је немогуће оштетити их.

Још један податак из првог дела екипног шампионата потврђује да судије имају нешто против нашег клуба: у 15 кола изрекли су боксерима Партизана на београдском рингу 14 јавних опомена, а на гостујућим дупло више — 28! Волели бисмо када би неко могао документовано да нам објасни како то да наши боксери пред својим навијачима, што се тиче технике, добијају готово најбоље оцене, а пред туђима најгоре…

---

Двоструко лице судијске савести, међутим, не даје никакво право тренеру Кости Лековићу да на неправде реагује себи својственим начином — предајом борби. Као што је познато, на ревији Црвене звезде Лековић је предао Милисаву Поповићу борбу против Малића када је судија у рингу обојици такмичара изрекао јавну опомену, иако је ову казну заслужио само такмичар „црвено-белих“. Лековић је касније објашњавао да није бацио пешкир у знак револта што је Докнићу отета победа, него да је страховао за свог ученика Поповића, јер га је Малић некажњено погађао свим могућим „нечистим“ ударцима. Можда би ово објашњење било прихватљиво да Лековић и раније у неколико наврата није слично реаговао.

Управа нашег клуба осудила је поступак тренера.