ИГРЕ И ЉУДИ

Било је у каријери Велибора Васовића тренутака који су могли инспирисати на усхићење и најмрзовољнија спортска пера. Јер, он је као играч Партизана постао храбри, непоновљиви витез зелене арене, а као играч репрезентације — неупоредиви, узорни борци за националне боје. Енглези су га не без разлога прозвали „Васовић лављег срца“. Домаћи навијачи, кад би се он појавио на терену, заборављали су на клупску припадност. Свуда су га знали и волели.

Играјући као професионалац, постигао је успехе и почасти као ни један Југословен до тада. Али, ништа од свега тога није гануло домаћа спортска пера као Васовићев недавни повратак у Партизан. Може то изгледати невероватно и апсурдно, али не и — нетачно. Од првог његовог радног дана у Партизану штампарски слогови нису престали да мирују. Многа спортска пера, као да су прихватили и модификовали једну познату античку максиму: ни један дан без Васовића! И не би било ништа неприродно у томе да оштрице њихових пера нису биле уперене према Васовићу на помало чудан начин. Јер, уместо радости и усхићења што се једна таква личност вратила фудбалу, они су почели да сумњиче, алудирају, сплеткаре… Чудно, зар не?

Пажљивом анализатору тог бахатог и хистеричног понашања неких спортских пера, неће промаћи да је све почело не Васовићевим повратком у домовину, већ у — Партизан! Било је веома карактеристично и непријатно, разуме се, бахато понашање неких спортских новинара на првој званичној Васовићевој конференцији за штампу. Многа њихова питања су имала личан тон, а сама конференција се претворила у полуприватни скуп, препун вербалног силеџијства које се касније умало није изродило и у физичко. Никада у својој петнаестогодишњој новинарској пракси нисам присуствовао тако непрофесионалној сеанси представника седме силе!

Неки од њих су, истина, покушавали да то своје понашање оправдају тобожњом забринутошћу за судбином Партизана. Но, није требало дуго чекати да се испод тог „душебрижничког“ лика појави образина мржње! Јер како другачије назвати све оне злураде претпоставке да ће „Васовић растурити Партизан“; да ће бити највећа кочница повратку бивших Партизанових асова и уопште оздрављењу клуба?! При том је све то било гарнирано неким пикантним детаљем из Васовићевог личног живота, његовим наводним ексцесивним понашањем као играча, затим измишљањем и фетишизирањем неких бизарних догађаја у Партизану и око Партизана. Начин на који је обележен Васовићев долазак у Партизан од стране неких спортских пера, остаће као пример преседана у својој врсти. Уместо речи подршке и охрабрења јуче великог фудбалског аса, а данас младог фудбалског стручњака, многи су га „поздравили“ салвама сумње прекора и погрде! Зар је то он заслужио? А иако јесте зар је то помоћ човеку који чини своје прве, и зато несигурне, кораке у свом новом послу? То је, пре свега, нехуман и нечовечан гест, који вероватно никада не би учинили да су пошли од себе самих: како би се осећали да су тако дочекани првог радног дана на свом радном месту? Ако бисмо и апстраховали тај лични, људски моменат, остало би још штошта што се не може објаснити. Ако су, на пример, желели да помогну Партизану, зар је то био тренутак и начин да се помогне? Ако су хтели неког другог да „заштите“ (Зеца, можда) зашто Васовићу нису дали онолико времена и прилике да се искаже колико су имали његови претходници (Миљанић, на пример), — па да га онда, с правом, грде или хвале. Овако, поступили су на начин како се обично не поступа: судили су на основу сумњи, доносили су закључке на основу претпоставки, вредновали на основу личних симпатија и афинитета! На основу које етике (људске и професионалне)? У име ког морала (људског и професионалног)? Зарад којих циљева и мотива?

Тим и таквим „душебрижницима“ ваља поручити: Оставите Васовића на миру! Пустите га да ради у условима бар приближно једнаким онима у којима ви радите. Пријатељи Партизана и Васовића не траже од вас ништа више од тога.