ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Фрањо Михалић:
- Атлетичар: 1945—1965.
- У клубу: Партизан
- Дисциплина: средње и дуге пруге
- Репрезентативац: 51 пут
- Занимање: атлетски тренер
Своју прву спортску репортажу писао сам о њему. Појавила се на ступцима „Политике“ равно пре четврт века. Била је кратка и неупадљива, таман у мери његових тадашњих достигнућа. Мршав, неухрањен, скроман младић, готово ми је издиктирао у перо: „Зовем се Фрањо Михалић. По занимању сам типографски радник. Био сам одушевљени бициклиста, али недавно, трчећи на једном кросу постигао сам релативан успех и приметио да нисам без дара. Од сада — виђаћете ме само на атлетској стази!“
Те 1946, године, када ми је дао ову изјаву, нисам могао да слутим да ће, тај, готово хоби-тркач, постати велики рекордер. Још мање да ће за десет година израсти у светску величину. Па, ипак, тако се догодило. Године 1965, на олимпијским играма у Мелбурну, у историју светске атлетике убележено је за увек једно ново име: Фрањо Михалић, другопласирани у најцењенијој олимпијског дисциплини — освајач сребрне медаље у маратону!
Велико славље у земљи. Да ли ти велика сензација? Како се узме? И јесте и није била…
Сензација је била утолико што је све до циља Михалић угрожавао и златну медаљу. А она је припала легендарном француском тркачу Мимуну. Исцрпен до крајњих граница, одмах о проласку кроз циљ, олимпијски победник је изрекао прегршт хвалоспева свом великом југословенском противнику. Те речи откривају суштину и тајну тркачког „феномена Михалић“:
— Својим кратким, ритмички уједначеним кораком тај момак ломи отпор и најбољих тркача. Он је сјајан тактичар — задивљено је узвикнуо Мимун и додао — Ђаволски добро зна кад треба да крене, кад да остави противника за собом, а кад да га исцрпљујућом упорношћу прати у стопу. У овој историјској трци задао ми је грдан страх. На петом километру био је чак на једанаестој позицији, а онда је немилосрдно ломио једног по једног да би на крају избио на друго место. Стално ми је био за петама и просто нисам поверовао да сам први прошао кроз циљ!
За познаваоце европске и светске атлетике, Михалићев олимпијски подвиг није био нарочито сензационалан. Поготову не за оне у Паризу, Италији, Грчкој и Скандинавији где је популарни „Миха“ годинама суверено владао свим крос и маратонским стазама. Још мање за Јужну Америку у којој је остао вечна легенда: у традиционалној, на овом континенту најцењенијој, поноћној уличној трци у Сао Паолу два пута је био победник (!) једанпут је стигао други, а једном трећи!
Иако је атлетску каријеру започео на средњим стазама, специјалност су му биле дуге пруге, на којима је, током 20-годишње тркачке каријере, 24 пута обарао разне националне рекорде!
И данас, у улози учитеља младих, Михалић је неуморан као и некада на стази. У његовом дому, препуном пехара и трофеја, остао је да живи убедљивим животом сведочанства један значајан исечак историје нашег атлетског спорта!