ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ

Од кад је света и века не престаје полемика ко је коме претходио: пиле јајету или обратно. И у нашем фудбалском табору неће вероватно никада престати дискусије које био већи и значајнији за ФК Партизан: Стјепан Бобек или Златко Чајковски, Милутиновић или Зебец, Галић или Васовић и тако у недоглед. Питање ће остати вечно отворено, а одговор релативан. Зависности од укуса, тренутка и сличних околности — навијач па чак и стручњак биће увек спремни да дају превагу час овој час оној играчкој личности. Зар нисмо, рецимо, у прошлом броју изненадили млађе читаоце када смо им објаснили да је у првој години нашег постојања Симоновски био цењенији играч него многи великани који су га доцније далеко надмашили. Објашњење је сасвим логично: Џина зрелог доба морао је бити кориснији тиму него ли полетарци који су тек стасали.

Ипак, у годинама освајања наших првих трофеја (првенства и купа) једна личност је била далеко изнад свих. Реч је о тадашњем тренеру нашег првог тима, данас покојном Иљешу Шпицу. Ако су остали могли бити схваћени као најзаслужнији условно и релативно, онда је то Шпиц био у најапсолутнијем смислу речи. Он је био „и пиле и јаје“ будућег Партизана, творац свега великог што је у њему фудбалски урађено, праотац нашег начина игре и родоначелник свих генерација „црно-белих“ фудбалера!

Кроки његове играчко-тренерске личности биће довољан да вас убеди да у претходној реченици нисмо претерали. Играјући пуних 20 година за елитне тимове прве мађарске лиге, Иљеш Шпиц је доживео част да обуче 13 пута мађарски национални дрес (!) и да се нађе у оној легендарној екипи Ујпешта која је донела у Пешту највећи предратни европски клупски трофеј — Средњоевропски куп. Од 1937. преселио се у нашу земљу, где је остао до краја живота. Прво као тренер сплитских, доцније скопских фудбалера, у доратним годинама унапредио је видно фудбал тих градова, а од 1946. до 1951. налазио се на кормилу нашег првог тима (на које се враћао 1954—55, 1958—59 и 1959—60). За све време проведено у нашим редовима држао је у руци „владарски скиптар“. Са њим је Партизан освојио највећи број титула: два првенства и три купа. Његовим рукама моделирани су наши највећи асови: Бобек, Чајковски, Милутиновић, Зебец…

Ипак, од ефемерних трофеја и победа значајније је кудикамо Шпицово трајно дело: наша фудбалска школа, начин играња и наши великани. У темељима свих фаза и генерација „црно-беле“ фудбалске породице они су остали вечно узидани. Зар је онда чудно што их у свима крајевима земље и данас распознају и славе као Шпицову школу, односно Шпицов начин игре и Шпицове ђаке!

Партизанова фудбалска школа, односно „Шпицова катедра“ претпостављала је технику, умеће, знање и машту свим предностима тзв. снагаторског фудбала. У комбинаторици, мисаоним решењима, вештини и артизму Шпиц је видео праве путеве игре. За њега је фудбал био и остао надигравање и надмудривање, а не ломљење и — „растурање“! То је била квинтесенција његове фудбалске школе на којој су се васпитавала сви узрасти и генерације наших фудбалера „Добар играч после игре боли глава, а не ноге“ — гласила је омиљена сентенца Иљеша Шпица, која је до сржи илустровала његово поимање игре.

Иако већ поодмакао у године, Шпиц је 1946. био највећи револуционар у нашем фудбалу. Успорену игру тадашњег „четвороугла“, која је доминирала нашим теренима, обогатио је елементима тада најавангардније — мађарске школе. Јасно, није је једноставно накалемио на Партизанов организам него је ускладио менталитету и особинама наших људи. Тако се родио добро познати „Шпицов начин играња“, који је за епоху био бржи и модернији од фудбала који се тада гајио у нас. Основно гесло те игре је гласило „свака лопта је бржа од играча“. Заједно с њим Шпиц је пренео и низ тактичких решења мађарске школе: дупли пас, лажни маневар, игру без лопте, стално мењање места. Ова муњевита „промена места“ била је толико карактеристична за тадашњи Партизан да су га по томе распознавали у целој Европи!

Коначно, његовим рукама су моделирани и највећи асови у историји „црно-белог“ клуба. Дриблер до бесвести Стјепан Бобек изцизелиран је у најмаштовитијег генија сарадње, провинцијски почетник Милутиновић у светског центарфора, Чајковски и Зебец у континенталне ведете! Оним мање знаним не зна се ни броја. Рецимо, Марко Валок (од свих сматран као средњак) у Шпицовој режији је могао да импонује и најауторитативнијим тобџијама са острва!

Нажалост великог учитеља више нема. Његово фудбалско срце које је пет деценија куцало с лоптом и за лопту угасило се заувек у свлачионици на скопском стадиону у Градском парку (1. октобра 1961.), после пораза његовог Вардара у мечу с ОФК Београдом. Али оно је остало на неки начин у грудима свих младића који и данас носе „црно-бели“ дрес. Међу нама, старијима, који смо га добро познавали, остао је вечно присутан и онај врцави Шпицов дух и хиљаде анегдота о овом занимљивом човеку, чији је шарм потенцирао његов мешовити мађарско-српски језик, који није никада фермао — падеже. Али на Шпицов шарм, анегдоте и дух вратићемо се доцније, у једном од следећих наставака.