ФЕЉТОН
Чувени Партизанов ас од животних драма до највећих почасти у фудбалу
Има догађаја у животу који негде дубоко у нама трајно остају сачувани.
Један од таквих момената за мене је сигурно и мој први одлазак на стадион ЈНА у Београду.
Дошао сам управо у доба кад се дечачке црте боре са мушким. Имао сам мале науснице, глас ми је почео да се мења и често сам хватао себе како ми поглед одлази за неком згодном девојчицом. У мој унутарњи свет почеле су да улазе и по које лепе женске очи или ведар девојачки осмех. Но, то нисам никоме говорио, а тешко сам признавао и самом себи. Чинило ми се да онако ошишан „до главе“, убледео и лоше обучен, не могу да будем витез ниједној девојчици; зато су све моје симпатије још увек биле везане за лопту, а сва надања полагао сам у успешни завршетак школе.
Месецима сам, слушајући радио-пренос или читајући извештаје са утакмица сањарио о великом стадиону препуних трибина, мислио како је то лепо наћи се у оној маси задовољних, лепо обучених људи који сваке недеље одлазе на утакмице да гледају своје љубимце. Још сам више завидео чувеним фудбалерима, о којима сам већ слушао читаве легенде и чији сваки корак на игралишту и ван њега прате увек радознале очи.
Чезнуо сам да се и ја једном појавим на тако великом стадиону. Како то обично у животу бива, прилика се указала сасвим неочекивано. Када ми је брат једне суботе рекао да ће ме сутрадан поподне водити да гледам праву првенствену утакмицу, био сам неизмерно узбуђен. Од тог тренутка чинило ми се да су сви часовници стали, да никад неће доћи време нашег поласка.
Вест сам одмах саопштио свим својим новим друговима, који су је, на моје велико изненађење, примили сасвим равнодушно. Ручао сам на брзину, не осећајући никакво уживање, и ако је снаја скувала богат недељни ручак.
Држао сам брата за руку и све поскакивао хитајући ка стадиону. Београдске улице биле су пуне бучних, ужурбаних, насмејаних људи. И они су журили на утакмицу. Загледао сам их са неким неодређеним осећањем у којем је било и зависти и туге: зато што то задовољство могу себи да пруже сваке недеље, а и зато што не знају да довољно уживају у радости која им се тако редовно пружа.
Најзад стигосмо пред стадион ЈНА. Онако огроман учинио ми се још лепшим но на сликама. Одмах ми је био чудно присан, можда зато што сам га у својим сањарењима већ небројено пута видео и на свој начин доживео. Терен се преда мном зеленио, трава као да је била малочас заливена. „Ех, како је лепо играти на тако равном и меком игралишту“ рекох у себи. Колико је ту лакше владати лоптом но на оним неравним војвођанским лединама, које сам ја познавао као једино фудбалско борилиште.
Гледао сам Бобека
Појава играча изазвала је врхунац мог узбуђења. Сећам се: „Партизан“ је имао плаво-црвене пругасте дресове, а екипу је предводио капитен Стјепан Бобек. Зализане косе, смирен и достојанствен у свом одмереном кораку, Бобек је деловао као неки војсковођа уочи битке. Тада сам се сетио једног свог друга из дома, друга кога смо сви звали надимком „Бобек“; да је он сад овде па да види како изгледа овај прави Бобек чије славно име носи…
Сав сам се претворио у очи. Повремено сам бацао погледе на велики сат, стрепећи да ће се ова дивна представа завршити. Желео сам да зауставим време, да утакмица траје све до мрака. Ваљда зато лепе часове увек примам са извесном сетом: осећам да су пролазни, хтео бих да их задржим, а не могу…
Тако је то било и кад сам први пут крочио на стадион ЈНА. Топио сам се од милине за све време утакмице. Све ме је одушевљавало, свему сам се дивио. Задивљавале су ме мајсторије играча, а посебно мог љубимца Бобека. Поглед ми је био прикован за њега током свих 90 минута игре. Мекоћа његових покрета, елеганција у дриблингу, лакоћа с којом је решавао све проблеме у игри и, на крају, два гола у његовом стилу — учинили су да је он постао мој фудбалски идол. И не само то: због њега сам се и навијачки определио. Тада, ни у најблиставијем и најсмелијем сну, нисам могао да претпоставим да ћу, неколико година касније, бити Бобеков ученик и са њим доживети толике тренутке тријумфа и радости.