Партизан по други пут није успео у квалификацијама турнира у Вијаређу

Млади фудбалери „црно-белих“ ни ове године нису успели да прескоче препреку звану Торино, која им се и минуле зиме испречила на почетку турнира у Вијаређу! И, ако се анализирају разлози неуспеха, они се подударају. Не само прошлогодишњи и овогодишњи, већ и са аспекта слабости које испољавају ови младићи, у односу на оне хендикепе карактеристичне за прву екипу!

Извештај који је руководство поднело председништву, по повратку, свакако је и аналитичнији и чињеничнији. Нас су занимала та мишљења надлежних. Због тога смо се и обратили двојици најпозванијих: тренеру Мирку Дамјановићу и вођи пута проф. Влади Зовићу.

— Нисмо успели на јубиларном турниру, то све објашњава — почиње Зовић. — И, ту нема правдања. Ипак, онај ко је гледао тај фамозни други меч са Торином, мора да се запита: зар је могуће да се у једној таквој игри изгуби!?

— Оствариле су се моје стрепње пред полазак — додаје Дамјановић. — Торино је опасан тим. Довели су чак, за другу утакмицу, два стандардна првотимца (то Италијани увек чине), то као да је још више потенцирало наш комплекс!

И, ниједан од њих двојице не жели да оспори успех италијанског представника, Дамјановић чак и тврди:

— Торино је бољи! У првој утакмици требало је да победе са 3 гола разлике. Али, на нашем голу је стајао изванредни Милић, голман кога смо уступили Ријеци. Бранио је и оно што су сви видели у мрежи. У другој утакмици, међутим, били смо бољи. Имали смо толико шанси, и то оних стопроцентних, да је несхватљиво како Торино није претрпео катастрофу. Чак је па наш центархалф Тодоровић имао две сјајне прилике.

— Да несрећа буде потпуна — прихвата Зовић — голове смо примали из наивних ситуација. Мислим да се ту више не ради ни о слабом квалитету, ни о неспретности. Наши млади играчи су као личности нестабилне! На том плану их је Торино превазишао.

Из ове опаске наговештава се та сличност са слабостима првог тима, па ће Дамјановић рећи и ово:

— То није моја одбрана, примам на себе сву одговорност и последице слабог пласмана, али морам да укажем ма нешто у шта сам се у Вијаређу уверио: Партизан плаћа цехове психо-физичкој неспремности екипа, од пионира до првог тима! Немамо снаге да пребродимо психолошке кризе, да верујемо у себе. Предајемо се, не боримо се, не верујемо да можемо надвладати противника. Отуда страх и неспретност, отуда споре реакције у многим ситуацијама. За мене: то је проблем на коме треба сериозно радити.

Милић, Спремић, Будисављевић… то су можда једини који су положили испит. Остали: неки су изневерили, од неких се и није могло много очекивати.

Да ли је то само „наследство“ од првог тима?

Партизан је још једном (релативно) разочарао. Али, тај неуспех донео је нека сазнања. Овој младој генерацији недостаје основни атрибут савременог фудбала — поверење у себе и у своје суиграче, стабилност личности и њена дограђеност. То је поље према коме треба окренути оштрицу деловања.