ФЕЉТОН

Чувени Партизанов ас од животних драма до највећих почасти у фудбалу

До велике матуре, до „испита зрелости“, предстојале су још четири године. Ипак, био је већ толико сазрео да схвати да живот који „домци“ воде, на неки неприродан начин је стран ономе који кључа изван зидова дворишта, соба и учионица дома за ратну сирочад.

„Моје поимање друштва, са свим збивањима у њему, свакодневно се богатило“ прича Галић. „Постао сам преосетљив. Кућни ред, опхођење васпитача, школа, звоно и све оно што је било саставни део нашег радног дана, одједном су ми постали тесни као одело из кога дечак израсте. Сва размишљања о оном животу изван нашег, чинила су ме потиштеним а понекад и очајним.

Једне ноћи, док је киша својим влажним бичевима ударала о прозорска окна, неки немир који је ушао у мене топио је сан са мојих очију. Слушао сам дубоко дисање двадесеторице својих другова, размишљао о нашим злосрећним судбинама и питао се: како ће изгледати дан када будем једном занавек напустио ову суморну грађевину? Имаћу у џепу матурско сведочанство, добићу можда нечију стипендију, бићу становник студентског дома сасвим различитог од ове суморне куће у којој је радост тако редак гост.

И тада, као блесак муње, сину идеја да бих могао постати и истакнут фудбалер. Па зашто не? Зар нисам бржи, вештији, окретнији и сналажљивији пред голом од свих других „домаца“. И то још није мој крајњи домет. Када бих био у неком клубу, у којем би ме тренер систематски вежбао сигурно бих још напредовао. Могао бих и ја да постанем познат, популаран, свуда омиљен — помислих у свом сањарењу. Но ипак, никад нисам веровао да би фудбал могао да одреди моју судбину.

У фудбалском дресу

Дечаци са периферије Зрењанина већ деценијама имају своја такмичења. Њихови фудбалски тимови носе бомбаста имена која дечја машта измишља желећи да екипа, већ самим својим именом, делује застрашујуће. Једна од тих „дивљих“ екипа с десне стране Бегеја била је надалеко чувена; звала се „Троглави змај“, славила је многе победе и међу децом била овенчана славом „непобедивог тима“.

Једног дана заказан је меч између „домаца“ и „Троглавог змаја“. „Змајевци“ су имали своју босоногу навијачку „клапку“ која је лупањем шерпе и клепетушама стварала „јужноамеричку атмосферу“ на помоћном терену ФК „Пролетер“. Но, ми домци нисмо се дали збунити. Иако ненавикнути на велике димензије терена, ипак смо издржали „утакмицу“ и високо поразили свог партнера, са 6:2! Сусрет је завршен без туче, што је била реткост кад „Троглави змај“ изгуби. Постигао сам четири гола и док сам, окружен својим друговима, задовољно напуштао борилишта, приђоше нам неки непознати дечаци и позваше нас четворицу „домаца“ да сутра свакако дођемо на тренинг „Пролетеровог“ пионирског тима.

Сутрадан, нас четворица позваних одосмо на игралиште „Пролетера“. Успут сам био врло замишљен. Док су моји другови безбрижно ћаскали, ја сам осећао како ми се срце пење негде под грло и да бије као да ће искочити. Неки страх да ме неће примити на тренинг, увукао се у мени и готово ме паралисао. Када смо ушли у мали мрачни ходник испод трибина, страх ме је обхрвао и ја нисам смео да уђем у свлачионицу. Изашао сам из ходника. Моји другови, много смелији од мене, рекоше тренеру да имају још једног друга који се стиди и не сме да уђе. Тада један средовечни човек изиђе из ходника, спусти свој благи поглед према мени и гласом пуним топлине рече: „Бато, зашто се срамиш? Уђи, твоји другови су ми рекли да си ти добар играч и ваљан дечко! А нама су баш такви потребни. Не бој се, овде сви уче фудбал и нико те неће укорити ако нешто не знаш!“

Ненавикнут на такву благост, мени су се ове речи, тон и тај човек толико допали, да је сав страх ишчезао у једном терену. Слободно сам ушао у свлачионицу, први пут у свом животу навукао дрес, на ноге ставио гумене патике, готово нове, јаке а меке. Педагошки наступ, тај тихи мали акт љубави према деци отворио ми је све изворе милости и за мене би тог тренутка и пустиња процветала као ружа.

Изишао сам на игралиште као крилима ношен. Играо сам боље но икад и осећао сам да сам се својом игром свима допао. Ето, само неколико лепих речи и пријатно поступање са мном, откравиле су моје срце и вратио ми веру у људску доброту. У ствари, тих неколико срдачних речи допринеле су да се читав живот једног ратног сирочета усмери у другом, много срећнијем, правцу.

Тај исти добри човек — његово име са поносом бележим: Коста Коларов — пришао ми је после тренинга, у свлачионици, и рекао да смо моји другови и ја од данас чланови пионирског тима ФК „Пролетер“. „Децо треба да редовно похађате тренинге, да у школи марљиво учите, а на игралишту уредно вежбате па да једног дана постане те добри фудбалери!“, учио нас је чика — Коча. А ја сам само климао главом у знак сагласности, покушавајући да прикријем своју огромну радост. Сећам се да ми је било нарочито жао што сам морао да скинем дрес, јер ми се тај детаљ спортске опреме толико допао да сам у сваком слободном тренутку током тренинга погледом клизио по њему!

Скинуо сам знојем натопљену мајицу, оставио је у гардероби и помислио: колико ћу још морати да влажим дресове — да бих једног дана постао прави фудбалер?