Како Велибор Васовић разговара са играчима и о чему говори пред меч?
Стицајем околности био сам у прилици да слушам излагања и разговор многих стручњака у Партизану, непосредно пред излазак на терен, пред утакмицу. Понео сам одређене импресије, мишљење… Сви стручњаци су имали свој стил. Гојко Зец, на пример (опсервација је изабрана као најсвежија), држао је састанак, кратко и сажето. У свлачионици су могли да буду само они који играју, после меча није улазио у свлачионицу! Сматра да је тако најбоље за емотивно смиривање играча.
Управо због тих утисака пожелео сам да на „делу“ чујем Велибора Васовића. Како он, дојучерашњи фудбалер, човек без искуства и без навика, припрема тим за меч, шта и како каже играчима?
Молбу је примио као нешто обично. За њега као да нема тајни, па и на том плану. И, одмах да кажем: био сам изненађен. Конкретношћу, једноставношћу, искреношћу, разумевањем и дрском категоричношћу истовремено! Овај човек говори језиком фудбала! Није оптерећен ни жељом да реториком оствари утисак, ни да запањи терминологијом, нити модерним изразима. Он говори просто, и најнеобразованији играч га може схватити. Искључив је кад мора. Припрема за меч је временски кратка, али врло садржајна, јер се говори само о битном.
Да би се стекла права слика, покушаћу — по сећању — да репродукујем ток састанка са играчима, у мотелу „Стари Храст“, непосредно пред меч са Радничким у Крагујевцу.
— Поновићу оно што сам неколико пута рекао. Од овог часа мисли се само на игру, сви лични проблеми остају овде. После утакмице нема шта да се медитира. Играмо на победу, па шта буде. Нико није крив ако не успемо, тражење кривца и пребацивање не допуштам.
Уследио је кратак предах, као да је погледом желео да открије нешто што је сам тражио. Онда:
— Да ли се неко од вас не осећа способним за игру?
Сви ћуте.
— Још једном питам: има ли неко ко не може да игра, ко се не осећа добро, није здрав?… Е, да се разумемо: од овог тренутка нема ни повређених ни болесних. Неко може да игра слабо, али не може да се не залаже! Видели сте и осетили да се свом снагом борим за добре премије, али и да кажњавам. Док сам овде наставићу тако! Неко може да има слаб дан, овај тим може (и мора) — наставио је Васовић — и да губи, али не може и не сме да се не бори и не залаже.
— Има ли неко нешто да пита?
Опет тишина.
— Раднички је тим против кога баш немате славан биланс. Водите о томе рачуна. Биће оштро. То је фудбал. Немој да се неко без потребе превија на терену, да враћа ударац. Са судијом нема шта да се објашњавате. Два пута сам искључен у каријери, због реаговања на одлуку арбитра, оба пута је мој тим изгубио. Мислим да сам довољно рекао. Ви сте ту да играте, арбитар да дели правду. Ко буде намерно ударио противника, скупо ће то платити… Али и онај ко побегне од дуела.
— Сад нешто — наставља нови шеф „црно-белих“ — о противнику. Минда их је гледао, о томе ће вам после рећи (касније је Јовановић и дао нека објашњења и упозорења, прим. М. Вч.). Николић је… Пауновић… (није битно а ни коректно износити детаље те оцене). Радаковић и Голац ће стриктно чувати своје играче…
— Који су то? — упитао је неко.
— То није битно! Играч не сме да се припрема за одређеног противника, већ за игру против противника. Број 7 и 11 су „ваши“, није важно како се зову!
— Шта, уколико мој директни противник — упитао је Антића — промени улогу, превише се повуче или истури? Ко да га преузме?
— Е, ту смо. Ја могу да мислим само за себе. И сваки од вас исто тако! — пресекао га је Васовић. — То су решења у току игре, ствар вашег размишљања, договора. Морамо се држати основне концепције, сви се трудите да допринесемо реализацији. Ако установим да неко не обавља успешно свој део посла, или ћу га заменити или му доделити други. Али ко ће кога преузети, како ћете се допуњавати — то је ваш проблем, ствар размишљања и колективне одговорности. У принципу: противничког играча преузима онај ко му је најближи. Сви морају да обаве и свој мисаони део посла.
— Има ли неко још нешто да пита? — јавио се Атанацковић.
Хтео је Бјековић нешто да пита, али се предомислио. У том се Живаљевић промешкољио. То као да је подсетило Васовића:
— Ако неко направи и грешку, у жељи да учини најбоље — није фатално. Не смемо се предати, нико не сме да о томе мисли, а камо ли да пребацује. Све прихватам сем незалагања. То се Живаљ на тебе посебно односи. У Бањалуци је било грешака, имали смо и период конфузије и пада, али твоје незалагање и кукавичлук су неприхватљиви. Води рачуна о томе данас, мој једини лек је — да седиш поред мене на клупи!
Рекли су по нешто и Јовановић и Атанацковић. Било је и краћих питања, да би „бос“ завршио својим стилом и језиком фудбала, без фраза и „дубинских лопти и мантинела“:
— Ако дамо један гол, идемо да дамо други! Сад прошетајте, одморите се. О игри мислите кад почне. Још једном: Партизан не сме да чува резултат, мора да га побољшава. И, у њему могу да играју само борци!
Састанак је био завршен. Признајем: са мање речи, једноставније и простијим фудбалским језиком говорио је Васовић. И то врло убедљиво.
Бекови
Можда је парадоксално и на први поглед неприхватљиво, али модеран фудбал се темељно ослања на бекове. Они су и браниоци и актери, често и градитељи.
Схватљиво је, онда, што и наши прволигаши све више пажње поклањају игри бекова, њиховој доградњи. Од игре бекова често — зависи игра читаве екипе, нарочито комбинаторном нападу, у формирању хармоничног фронталног напада, стварање бројчане премоћи.
Партизан на жалост, овај проблем није решио. Не, бар судећи по размишљањима Велибора Васовића. „Црно-бели“ су персонално оскудни, квалитетно још више. Радаковић је једини искусан и проверен. Марић, Тодоровић и Голац или нису имали довољно шансе, или не показују распон могућности које тражи улога модерног бека, офанзивца и разарача — истовремено.
Васовић ће, можда, и тактички и коректно пронаћи оправдања у несинхронизацији, у недовољној нападачкој активности ових играча, али ће интимно и признати да Партизан нема квалитетне бекове!
Да ли је у праву?
Недвосмислено! Сећамо се, пре неколико година (на жалост, та пракса је настављена) често смо слушали од неких људи из клуба да је важно набавити доброг нападача, за бека је лако!? Истина, довођени су Чичић и касније Марић, друголигашки 6екови који су обећавали, али који очигледно нису били савремени у смислу комплексности функције коју ова улога изискује. Клуб са своје стране (Голац је дошао из Рада, као десно крило, Тодоровић је стваран у подмлатку и дограђиван као центархалф!) није учинио ништа посебно да би створио тип играча савременог бека. И, то се свети!
Слажемо се са Васовићем: бекови су данас и услов брзог и успешног напада, њихова улога је све ближа (у појединим фазама игре, у завршници акције) улози некадашњих класичних крила. Партизан данас нема таквих играча!
Радаковић је одличан играч, али слаб савремени бек! Можда је Васовићева замисао са њим као чистачем била изврсно решење, али је нужда вратила Радаковића на стару улогу. Међутим, чини се да је и Васовићу јасно — то није решење. Радаковић је преспор, са веома слабим (неизрађеним) центаршутом да би успешно преузео улогу нападача. Мек је и са врло скромном игром главом да би био сигуран ослонац одбране. Те слабости надокнађује изванредном борбеношћу, финим осећајем за простор и професионалним односом. Уз остале неоспорне вредности, он је одличан играч, али — по нашем мишљењу није бек. Не, бар, бек савременог фудбала.
Тодоровић може бити вредна алтернатива, али на свом првотимском старту не намеће вредности савременог бека. Уз то низак је и спор. За Марића је можда касно да се мења. Он је и превише емотиван и нестрпљив. Можда је једино Голац у ситуацији да са много учења и стрпљења прерасте у модерног бека?
Публика
Пред меч са Марибором, Велибор Васовић је симпатизере Партизана ставио на испит: позвао их је на меч, да провери њихову приврженост, да оцени како и колико умеју да бодре, да цене три пролећне победе. Обећао им је добру игру и голове. Знајући, унапред, да их не сме преварити.
И, задатак су испунили и једни и други! Партизан је победио, постигао је четири гола (један је поништен), приказана је добра игра (ветар је спречио да буде још боља) а гледаоци су прихватили позив. Никада до сада није их било толико на мечу са Мариборчанима! Продато је 10.200 улазница, ранији рекорд је био око 8.000.
Да ли ти подаци могу да наслуте одговор: какву публику има Партизан, да ли му је она привржена?
Најбољи доказ је сцена непосредно после меча: „црно-бели“ су победили сигурно и убедљиво, Марибор је играо грубо, али је концерт звиждука био упућен арбитру, који је дозволио грубу игру! Наша публика је фудбалски образована публика. Она је привржена, она је спремна да опрашта, да опрашта слабије резултате, чак и грешке. Али не дозвољава да буде обманута! Звиждала је арбитру на крају меча, не зато што је оштетио њихове миљенике за два пенала, већ што је толерисао грубости.
Та публика је прихватила Васовићев изазов. Дошла је на Топчидер, иако је тог дана све ишло против доласка. Нагло се погоршало време, после неколико мирних дана наишао је снажан ветар, меч је игран у суботу (радним даном), у раним часовима, Марибор је један од оних тимова који не може да мотивише гледаоце. Ипак, било је око 15.000 посетилаца, цифра коју овог пролећа нису привукли ни Хајдук, ни Динамо!
— Презадовољан сам одзивом гледалаца — говорио је после меча Велибор Васовић. — То је доказ да добром игром и резултатима можемо и морамо вратити навијаче. Фудбал без гледалаца није фудбал. Наш основни циљ ове сезоне биће да вратимо гледаоце, а то можемо само отвореном и нападачком игром…
Годинама већ Партизан нема, рецимо, Звездине резултате. Али у броју гледалаца (просеку) не заостаје за комшијама! Претпрошле сезоне је чак имао и већи просек. Партизановом навијачу мало радости треба да би био привржен. У последње време посећен је и сваки тренинг, утакмица младог тима. Чак и када ветерани играју „мали фудбал“ на трибинама се нађе по неколико стотина Партизанових приврженика. То је оданост, љубав. То мора да се цени…
— На утакмици са Радничким из Ниша очекујемо још већу посету — каже Васовић. — И подршку, ако не буде све ишло како треба. Доласком на меч са Марибором наша публика нас је обавезала. Она нам је веровала. Драго ми је што их нисмо разочарали…
Партизан враћа гледаоце. Изборио се за једну изузетну димензију игре, за публику и њено поверење. И зато је специфичан укус Васовићевих речи — имати публику значи имати и добар тим!