Кроки једног стручњака: Светислав Ивановић — „Ес“ спада у анонимне али ипак непролазне личности ЈСД Партизан

Можете ли да замислите четрдесетогодишњака који је строго-верујући филозоф и истовремено страсник џудо спорта. Ако желите да упознате такву личност онда дођите сваке вечери у једну од сала испод источне трибине стадиона ЈНА. Немојте се изненадити ако га видите као економа који борцима дели кимона, као благајника који врши упис неког малишана и, на крају, као учитеља чија је вештина запањујућа и силно многострука.

Светислав Ивановић је фасцинирајућа личност, човек такве магнетске снаге да је довољно само једном стати на струњачу, чути кратки историјат џудо спорта, његову сврху и корисност бављења њиме и ви сте трајно зазидани у тој тамници древне спортске вештине.

Када овај мајстор џуда, носилац црног појаса трећег дана, упознаје почетника са првим тајнама ове вештине његове речи навиру са усана врело као пламен; а када демонстрира било који захват онда настаје дилема: у чему је „Ес“ бољи — у казивању или вештини на струњачи. Ивановић је отворен у сваком погледу. Није оптерећен никаквим унутрашњим спутаностима нити га је икад збуњивала било каква таштина. Он је творац те групе спортова у Партизану. Сасвим је непознато да су џудисти „црно-белих“ као екипни прваци Југославије били и вицешампиони Европе, 1963. године.

Светислав Ивановић није озловољена срца ни када се поведе реч о њему у Партизану, месту и признање које би требало да има; о његовој плати од 1.000 динара месечно. Не! Он безбедност егзистенције своја породице види у сопственој снази и вредности. Чак не би ни волео да буде заштићен од брига, јер је за њега живот борба исто као и на на струњачи.

Ивановић је изванредан педагог. Имао је успеха као мало ко од тренера али је остао независан од сваког успеха. Он зна само за рад и љубав према спорту и Партизану.

Један је од оних који су добит за сваку средину!