На вечери када су казаљке сата враћене уназад: Између првог и садашњег председника Партизана седели су асови свих генерација
Недавно је фудбалски клуб, на Васовићев предлог, организовао вечеру за све бивше играче Партизана: од оснивања до данашње генерације. Разуме се: који живе у Београду. Био је ту и први председник Ратко Вујовић — Чоче и садашњи — Мића Прелић.
Највише је било асова из прве генерације; Бобек, Шоштарић, Чолић, Атанацковић, Минда Јовановић, Боба Михајловић, Валок, Драги Марјановић — Моша… И неколико играча који су на међи прве и оне средње, Шошкићеве генерације: Милош Милутиновић, Пајевић, Вукелић, Бранислав Михаиловић, Јончић и Борозан. Велибор Васовић је био усамљени представник оног шампионског Партизана из шездесетих година, јер је Шошкић присуствовао годишњој скупштини ОФК Београда.
То пријатно вече проведено је у малој сали ресторана „Графичар“ и тада је одлучено да се сваког првог понедељка у месецу окупе, поседе, вечерају и попричају онако топло, пријатељски…
Све су то данас зрели, озбиљни људи. Већина је прешла подне свога живота, али су сви они још крепки, витални, свежи и орни чак за фудбалску утакмицу. Разуме се, ветеранску.
Промене на другу из младости изазивају неку меланхолију; подсећају на пролазност свега и спознају да је део наше младости отишао заједно са њиховом.
То су данас избраздана лица, сребрна пена је извезена на залисцима, коса проређена… Па, ипак, њихов дух је остао бодар. Сви су они увек спремни за шалу, а два Михаиловића су у томе и данас недостижни.
Иако се живот испречио између њих нит која их везује — Партизан — присутна је у сваком од њих. Они данас нису странци са мноштвом заједничких успомена, већ другови пуни присности и међусобног разумевања.
Евоцирани су бројни доживљаји из спортског живота. Заустављено је за трен једно минуло време. То није било само обично казивање, већ се у сваком присећању осећала страсна жеља да се реконструише чак и атмосфера, време и односи из тих дана. Боба је задиркивао Шоштарића што још ни данас није прочитао књигу „Како се калио челик“, коју је добио за прво освојено првенство државе. Некадашњи ас међу стативама горко се осмехнуо жалећи што данас не игра када је стандард фудбалера немерљиво бољи него што га је имала његова генерација.
Рецимо још и то да су сви оним у овим годинама сачували готово све оно што су волели и у својој младости: Бобек је задржао свој стил лепог облачења, Атанацковић страст за црном кафом и цигаретама, Шоштарић је и данас одушевљени пивопија, Бранислав Михајловић и Драги Марјановић су љубитељи добре капљице, док су Боба и Пуша Пајевић непоправљиве причалице. Милош је остао достојанствен у маниру, а Васовић доминантан, темпераментан и златоуст. Најмање су причали они којима је реч увек била „скупа“: Атанацковић, Минда и Борозан. Марко Валок није био тако агресиван као у Звездином шеснаестерцу. Мало је јео а још мање причао.
Треба истаћи да је Васовић првоборац тог новог односа у Партизану. Он жели непрекидно стимулативно интересовање свих оних који су некад носили „црно-бели“ дрес. Позвао је присутне да и поред свога посла и брига на радном месту брину још једну бригу — Партизанову. Рекао је да су пожељни у свакодневном животу клуба, да сваког понедељка у подне могу присуствовати састанцима стручног штаба, изнети своја примедбе, дати савете…
Те речи данашњег „техника“ ишле су од срца — срцу. Сви су се они уверили да ја етички утицај Партизана на њих и данас врло јак и да они никад не могу бити далеко од њега.
Тако смо се те пријатне вечери уверили да Партизан у себи хармонизује све супротности које су могућне међу људима различитих генерација, уклања сваки јаз и чини да време и године старости имају једно мерило.
Говорила су и два председника. Ако бисмо њихове мисли сажели у о једну реченицу онда је то ова: Једино пред Партизаном сви ми осећамо подједнако право, јер се љубав према клубу сматра заједничком дужношћу!