ФЕЉТОН
Чувени Партизанов ас од животних драма до највећих почасти у фудбалу
Сасвим неочекивано уследио је мој позив за омладинску репрезентацију Југославије. Одлазак у Грчку истински ме је узбудио. Размишљао сам како изгледа граница и прелазак у другу земљу.
Међутим, све је прошло врло једноставно. Пасошка и царинска контрола, људи у другим униформама и један мени непознати језик — казивали су да се налазимо на туђој територији.
Иако ме то „гранично крштење“ није узбудило, ипак ћу се овог мог првог путовања у иностранство увек сећати због дивних утисака које је Атина оставила на мене.
Величанствено изгледа Атина, тај древни и сасвим савремени милионски град. Посебно опојном је предвече, кад дневна жега прође и кад сав град утоне у трепераве, више бојне неонске искре и светлости. После мирног, тихог Зрењанина, одједном ме је дохватио живахни ритам медитеранског велеграда, одједном сам осетио његов врло убрзани пулс. Све ме занимало, свему сам се дивио. Широким булеварима клизили су луксузни, широки аутомобили америчких марака. Лепе жене изразитих очију и густе црне косе возиле су се заваљене у дубока седишта, оковане скупоценим накитом. Господа за воланом, налицкане косе, у елегантним оделима као да су говорила само о оној лепшој и удобнијој страни живота. На тротоарима, поред нас, текао је пак онај други, свакодневни живот. У испраним кошуљама, носећи неку високу мотку начичкану лозовима, смршали људи напрезали су своје гласне жице нудећи срећу промуклим гласом. „За десет драхми — читав милион!“ — како нам је превео наш вођа пута. Било је нечег потресног у тој огромној разлици између пребогатих и осиротелих, у варљивој нади оскудних да ће им лоз преобратити њихов мукотрпни живот.
Те супротности, тако драстично изражене, падале су нам свима у очи. Па ипак, једна општа ведрина влада Атином. Људи верују да ће им припасти бар делић лепше будућности и као да заборављају свакидашње тегобе.
Уживао сам у свему, све ме је спознаја ипак није убила моју првобитну романтичну представу о овој земљи. И касније, кад год сам поново одлазио у Грчку, увек сам се пријатно осећао било да сам бесциљно, као чун без весла, лутао живим, широким авенијама модернизоване Атине, или обилазио уске улице старог дела града или се пео на Акропољ и дивио споменицима културе древних Јелина, закључује Галић своје утиске из грчке престонице.
Познанство са Шекуларцем
Поред тога што је учешће у најбољој омладинској екипи значило за Галића потврду његове обдарености и што му је омогућило да упозна чари путовања у једну страну, интересантну земљу, он је имао и то задовољство — да, управо задовољство, јер та реч најадекватније изражава Галићева осећања — да на тој турнеји упозна Драгослава Шекуларца. За њега је Галић чуо још у Зрењанину. Причало се да је врашки талентован играч и да је пунокрвни несташко.
„Био је најбучнији међу нама“, прича Галић. — „Вечито је био насмејан и спреман за шалу. Његова самоувереност била је на ивици нескромности, али је и у његовој полуозбиљној самохвалисавости било неке симпатичне ноте, неког посебног шарма.
На игралишту његово знање је било толико многоструко да смо ми — то са особитим задовољством подвлачим — пред њим остајали посрамљени. Он је већ тада тако мајсторски владао лоптом, познавао њену ћуд и толико га је она „слушала“, да је било милина гледати га. Он је у себи носио извесну надмоћ над својим вршњацима, па и старијим фудбалерима, и чини ми се да је ње био свестан од првог дана.
Гледајући га у игри, још онако малена, свак би већ на први поглед препознао играча изврсних особина. Био сам сигуран да ће он у фудбалу далеко отићи. Посебно ми је импоновала његова слобода, слобода дечка који не зна за понизности и који је жедан победа и славе.
(Наставиће се)