ТРЕНУЦИ КОЈИ СЕ ПАМТЕ
Рукометаш Драган Стевановић-Мики увек је пружао руку противнику. — Колико неправде за зеленим столом?
Драган Стевановић-Мики играо је рукомет од 1956. године (раније кошарку) у београдском Железничару, а од 1958. У Партизану. Већ друге године играња проглашен је за најбољег рукометаша Југославије. Партизан као „зонаш“ 1959 године, највише Микијевом заслугом, осваја Куп Југославије. За Партизан је играо укупно 10 година и одиграо преко 500 утакмица, а за репрезентацију Југославије наступао 32 пута. На светском првенству 1958. године изабран је у тим света, кад је био и међу најбољим стрелцима (са двојицом рукометаша делио прво место). Трипут је учествовао у освајању Купа Југославије; 1959, 1958, и 1971. (као тренер).
Сада је тренер Партизанових јуниора и технички секретар рукометног клуба.
У новинским написима спортских листова и рубрика, из времена кад је играо рукомет, налазимо мноштво дивних података о Драгану Стевановићу-Микију. О њему кад пишу говоре као о правом спортисти, рукометашу који се никад није љутио, већ је увек пружао руку помирења, а својим знањем и спортским остварењима каткад и сам решавао утакмице.
„Зонаш“ осваја Куп Југославије
Такмичење рукометаша за Куп 1959. године било је дотад најмасовније и најузбудљивије. Партизан је био „зонаш“, а успео је да направи подвиг. На победничком путу савладао је девет тимова: Раднички и Ташмајдан (Београд), Здравље (Лесковац), Младост (Призрен), Партизан (Лукавац), Војводина (Н. Сад), Вулкан (Зрењанин) и у финишу два лигаша: Дубочица (Лесковац) и Младост (Загреб). У том походу „зонаша“ у рукометни врх Југославије тада млади Мики био је одиста главна полуга тима. Он посебно памти тренутке финала са Младошћу:
— Победили смо толике тимове, међу њима и реномирану Дубочицу и већ нам се чинило да даље не можемо. Поготову кад је на ред дошло финале Купа и као противник — Младост. Сви су редом давали далеко више шанси Младости. Било је мало наде да успемо. Али наш тим је желео подвиг и остварили смо га. Утакмица је била изузетно драматична. Досуђено је чак 9 седмераца! Младост је двапут водила у првом полувремену. Али, ја сам убрзе постигао два гола, а Рабата и Јанчић по један и прво полувреме смо завршили са 6:3. У наставку опет бура. Два седмерца нисмо искористили а гости су успели да смање резултат на 5:6. Тада сам успео да постигнем још два гола и то је већ био добар скор. Али Младост је и даље нападала, смањивала наше вођство. Двапут само што нису изједначили. Пред крај смо дали последњи гол и победили са 10:8. Дао сам 6 голова, а изнудио 5 седмераца. Ни сам не знам колико сам пута био на поду…
Тај сусрет запамтили су многи љубитељи рукомета. „Политикин“ извештач записао је: „Ако је икад једну важну рукометну утакмицу решио само један играч онда се то десило у финалу Купа — био је то Драган Стевановић“.
„Стевановић је био опасност број један за играче Младости и због тога су га будно чували. Кад другог излаза није било — фаулиран је. Од седам седмераца у корист Партизана пет пута су прекршаји начињени над Стевановићем. Ниједанпут није протестовао. Увек је пружао руку противнику у знак помирења…“
Победили са 17:12, а изгубили…
Осам година Партизанови рукометаши су били прволигаши. И Мики међу њима. Али, година 1968. била је година смене генерација. Отишли су Копривица, Јанковић, Мартинчевић, Ерор, Селец, Костић и други. Екипа је била подмлађена, а конкуренција веома јака. Та екипа изгубила је 8 утакмица сваку само са голом разлике! Најзад, играла са утакмица са бањалучким Борцем у Београду.
— Добили смо ову утакмицу са 17:12, а ипак смо је изгубили за зеленим столом. Према тој одлуци — за победника је проглашен Борац (10:0).
— То је била највећа неправда коју памтим у рукомету — јада се Мики. — У то време донет је пропис да играч са 5 опомена не може играти, али тек тада кад Рукометни савез Југославије о томе писмено обавести клуб. Наш Марко Поповић имао је 5 опомена, али Рукометни савез није званично ни незванично то потврдио. И он је наступао за нас. Борац се жалио и тако смо за зеленим столом изгубили већ добијени меч. И испали из лиге! Ништа није вредело што су дух и слово прописа били на нашој страни.