Када смо прошлог уторка чули преко радија да је погинуо Драган Манце били смо у првом тренутку запрепашћени. а одмах затим неми и шокирани, формално парализовани. Запрепашћење је убрзо сменила неверица: нисмо могли да се помиримо и прихватимо као стварност ужасну чињеницу да Манцеа више нема!

Зар је могуће да смрт устреми своде страшне канџе на један 23-годишњи живот? На живот пун снаге, енергије и лепоте — на младост која је тек требало да живи да се радује, слави и тријумфује! Зар је смрт заиста још једини факат везан за име и личност Драгана Манцеа?!

Када смо дошли себи, следећа мисао повела нас је од трагичног Манцеа до свих оних који су унесрећени његовом трагедијом. Прво до његових скрханих родитеља који су злим жигом судбине изгубили свог љубимца, своју узданицу и наду и то у часу када је био тек на прагу живота — раскошног младалачког спортског — посутог самим ружама и ловорима! Њихов бол је заиста немерљив. Као утеха може да им служи то што у овом часу, заједно са њима, деле тај бол милиони његових навијача, који ће га вечно носити у срцу!

У те навијаче спадамо пре свих ми Земунци с којима је одрастао., пред чијим очима је закорачио фудбалским пољем и од првог трена нас уверио у свој велики таленат. Доцније, када је обукао црно-бели дрес Партизана, повукао је за собом и нас на југ Стадиона ЈНА, где ћемо остати верни до краја (у злу и добру) — то је наш дуг успомени на незаборавног Драгана Манцеа!

— Група навијача из Земуна