Овим написом први пут се у нашем листу јавља Предраг — Пеца Алексијевић, репортер „Илустроване политике“, један од еминентних новинара млађе генерације.
Алексијевић ће под сталним наднасловом „Гласам за играче“ налазити актуелне теме и обрађивати их на себи својствен начин, ненаметљиво, топло и — директно.
Одавно сам навијач фудбала, а као новинар не припадам спортској секцији. Ипак, с времена на време, кад мислим да је корисно, пишем о спорту којим се бавите. Само, то није једноставно, а ви већ знате због чега. Ето, на пример, у своје време сам писао о ОФК Београду, Јошке Скоблара, и брзо су ме набедили да навијам за тај клуб. Потом, једне сезоне, био сам задужен за генерацију вашег садашњег „газде“ Васовића, док је био Бобекова „беба“. И тада сам имао муке, јер ми је неко из супротног табора пребацио: „Ти си његов човек“. Када ми је на тапет долазила „Звезда“ говорили су: „Ти ипак потајно не навијаш за нас“. И, да видите чуда, пребацивања никада нису долазила од играча. Додуше, никада нисам ни био против играча. Никада! Ма шта се догађало. Такво је моје, навијачко, схватање фудбала. Играч може да буде лош, али крив — никада!
И тако сам се замерао, углавном, управама које, истину говорећи, нисам ни познавао, а држао страну играча кад год сам имао прилику. Сећате ли се „случаја Петра Кривокуће“, када је онако лудо напустио другове на мадридском аеродрому? Борио сам се тада за његову судбину, иако су многи сматрали да је то „ствар управе клуба“. Једном много раније, једног фудбалског пролећа, ваш Велибор Васовић је био на стубу срама зато што је у игри сломио ногу мом пријатељу из Звезде, Мирку Стојановићу. Обилазио сам Мирка, а у новинама бранио младића и великог спортисту Васовића.
То вам све узгред казујем, да бисмо се разумели. Од овог броја, ако немате ништа против, разговараћемо о вама. Врло отворено и, што се мене тиче, врло пристрасно кад је реч о играчима. То јест, ако се буде допала главном уреднику, јер је у питању заклети навијач играча и фудбала.
На истој ватри
Дошло је „партизаново“ пролеће, а јурили сте га дуго, неколико година. То, како сте га јурили, знате и сами. Као да сте трчали на рукама, не ногама. Сада сте поново „виолина“, матадори, како где заиграте. А исти играчи! Они исти, малтене, који су из недеље у недељу, добре две сезоне и више, покуњених глава морали да напуштају и свој и туђе терене. Чак и кад победите, није то био онај „Партизан“. А сада?
Поразговарајмо међу собом, као играчи с другом, а да нам се не мешају стручњаци и „управници“. Као навијач на трибинама, у кафани и другим збориштима, тврдио сам да играчима може да командује, да их води, па и „памет да им соли“, ако се мора, само човек који се пекао на истој ватри, који је добијао или губио, као играч, велике утакмице, који зна шта је то пораз или слава зарађена на фудбалским крампонима. Зашто је тако, ви ћете боље објаснити, а ја знам да је тако и верујем да ћемо се сложити.
Има примера који могу да „докажу“ и супротно, али на то не дајем пет пара, сем што евентуално ћутим, јер ми фудбалски глас не вреди много. Али, колико за поверљиве разговоре с вама, за играчку правду и памет могу да залегнем. Ето, на пример, ваш клуб је у јеку једне сезоне, жељан да брзо врати изгубљену славу, отео, тако рећи другом клубу њиховог тренера који је тамо, како се то каже, имао успеха. Као да је он играо, а не играчи. Свеједно, испоставило се да Зец, јер је о њему реч, није могао помоћу штапа и канапа, науке о фудбалу и разних „Г“ или „Ж“ система, ни да одржи „Партизан“ тамо где му је место, а камоли да му врати славу. По мени, то је зато што никада није био печен на вашој ватри. А јесте стручњак, свака му част. Има и случај Херера, а тог Херере ми је уистини доста! Измислио је фиксиране нуле и јединице у тикетима и ништа више. Има и Миљанића, али то није завршена прича.
Ви сте сада добили Васкета. Он није научни, него је играч фудбала. Ако се наљути, може свакоме од вас да одржи лекцију. Зато га поштујете и волите. Зато побеђујете. Зато Звезда опет има великог ривала!