Коментар утакмице Сарајево — Партизан

У наставку фудбалског првенства Југославије Партизан је остварио још један подвиг. „Црно-бели“ су освојили оба бода, иако су играли пред туђом публиком — на врућем кошевском стадиону. Без сумње, права радост за Партизанове навијаче.

Успех у Сарајеву, међутим, није значајан само по повољном резултату и освојеним бодовима. Васовићеви фудбалери извојевали су победу смишљеном, брзом и за око технички допадљивом игром, у којој је, ипак, један квалитет био изразит: реч је о покретљивости фудбалера у црно-белим дресовима с лоптом и без ње. Наиме, они су на овој утакмици демонстрирали изузетну физичку припремљеност чак и после прекида фудбалског првенства од 28 дана. О томе сведочи и чињеница да је Партизан свом противнику наметнуо силовит темпо игре тек у другом полувремену, када је и остварио свој циљ — победу. Најзад, момци са Топчидерског брда нападали су у таласима са по осам играча и са исто толико се бранили. За такву игру, признаћете, ваља бити добро физички спреман.

Било је и таквих удараца на гол које може и уме да одбрани само голман највишег ранга. Били смо сведоци када је тренер нашег државног тима пришао вратару и честитао му овим речима: „Бранио си фантастично, добио си утакмицу — браво Ћуре“.

Бриљантну игру пружио је и Никола Будишић. Он је током целе утакмице мотрио на најопаснијег сарајевског фудбалера и репрезентативца Мусемића. Није претерано ако кажемо да је Будишић потпуно онемогућио Мусемића. Сарајлија се трудио, борио, одвише трчао и још више нервирао. Можда зато што је знао да његову игру прати и Милован Ћирић. Свеједно, робусни Партизанов халф био је неумољив. Није допустио чувеном фудбалеру да упути ниједан ударац на гол а камоли да се упише у листу стрелаца.

И Миша Радаковић је поново био онај „стари“ ненадмашни техничар и градитељ игре. Овога пута и изузетно борбен. Била је то „његова игра“.

Нападачки ред је играо врло добро. Ипак, најбољи је био Бјековић. Успевао је у многим дуелима да надмудри и по тројицу противничких фудбалера, а у игри главом је био ненадмашан. Његови спринтеви импоновали су. Био је стрелац јединог гола. Због тога би могли да кажемо: ако је Милован Ћирић дошао да гледа Мусемића, морао је видети Бјековића.

Тако је било у Сарајеву, на Кошеву. Но и леп успех може брзо да се заборави. Партизан мора да настави с оваквим играма и, пре свега, оваквим залагањем и озбиљношћу на терену. Јер: осам освојених бодова од десет могућих у наставку с фудбалског првенства (од тога четири утакмице на страни — само један пораз), не смеју одвести у самозадовољство, већ значе и обавезу за нове успехе.