ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА

Такмичарска година 1947—48, у којој су одржани други послератни шампионат и куп, није била берићетна за нашу екипу. Те сезоне на врху југословенског фудбалског неба засијала су два нова метеора — загребачки Динамо и месни ривал Црвена звезда — који ће нам током наредних 27 година (заједно са сплитским Хајдуком) бити традиционални противници у борби за национални фудбалски примат. Две и по деценије те четири екипе представљаће тзв. „велику четворку“, елитну клупску врхушку нашег лоптачког спорта, из које је доцније регрутован гро чланова наших најјачих државних селекција!

Као што смо рекли, загребачки „плави“ су нас те сезоне претекли у првенству и освојили титулу шампиона, а „црвено-беле“ комшије надиграли у купу и освојили пехар председника Тита. Ипак, не можемо рећи да је то била нека „црна“ сасвим неуспешна година за Партизан. Наши момци су завршили првенствену трку на трећем месту са истим бројем бодова као и вице-шампион (Хајдук), док су у Купу елиминисани тек у финалу. Значи, у укупном салду борби на два фронта (куп и првенство), ми смо и те године били најуспешнији југословенски тим!

Али као што то у животу и спорту обично бива, неуспех на једној морао је да уравнотежи успех на другој страни. Наша компензација у поменутој сезони дошла је на међународном плану, где смо направили прве стидљиве кораке према централној и западној Европи. Постигли смо прве интернационалне резултате који су скренули пажњу тог дела фудбалског света на наш клуб и његове велике могућности.

У тим месецима променљиве фудбалске среће наши фудбалери су одиграли пет међународних сусрета и забележили 4 победе и један реми. Савладани су: чешки Бохемијанс (3:0), шведски Хелсингборг (1:0) и сјајни клубови нашег северног суседа Рапид (2:1) и Аустрија (4:3), док се без одлуке завршио меч с будимпештанским МТК (1:1).

Више од овог изванредног биланса, импресионирале су европску јавност победе над двема бечким екипама. Зашто? Из простог разлога што су, поред Хонведа и Торина, оне важиле тада као најбоље европске клупске момчади и што су давале комплетну аустријску репрезентацију! Овај други податак можда данашњем гледаоцу и млађим генерацијама не говори много, али савременици знају добро да је та репрезентација тада била права казнена експедиција за све европске метрополе, да се котирала (паралелно с мађарском репрезентацијом Пушкашевог доба) као најбоља национална селекција на континенту, коначно да је у два сусрета с нашим државним тимом славила два тријумфа (5:2 у Београду и 7:2 у Бечу) какве више никада нико није забележио у играма с нашим изабраницима!

Веровали или не, од 20 легендарних репрезентативаца те незаборавне генерације аустријског репрезентативног фудбала, у сваком од ова два тима која је Партизан оборио на плећа играла су по деветорица: у Рапиду — Земан, Ракл, Хапел, Ханапи, Динст, Пробет, Риглер и браћа Кернер; у Аустрији — Шведа, Оцвик, Фишер, Шлегер, Мелхиор, Коминек, Хубер, Стојаспал и Ауредник! Четворица од њих ушли су у све алманахе и историје европског фудбала, као најбољи актери свог времена на местима с бројевима 1, 4, 6 и 10 (Земан, Ханапи, Оцвирк и Стојаспал)!

Нарочито спектакуларан био је меч с Аустријом, која је важила као технички суптилнија, маштом и духовитошћу сигурно најбогатија екипа тадашње Европе. У незаборавној игри, у којој смо резултатски били супериорнији само за један погодак 4:3), теренски смо доминирали далеко убедљивије па је коментатор једног београдског листа после меча написао:

„Резултат често не одсликава верно оно што се збило на бојном пољу. Према исходу би се рекло да се водила огорчена борба равноправних партнера. И да је нападач гостију, Ауредник, којим случајем, постигао у последњем минуту изједначујући гол, резултат би био још нереалнији и неправеднији за изузетно инспирисани Партизан!

Ова оцена није остала скривена иза леђа европске фудбалске јавности. Убрзо су је објавили западни листови као сензацију и то је био први наговештај будућег тријумфалног похода „црно-белих“ на европски Запад!