ФЕЉТОН

И као што је Шеки са лакоћом баратао лоптом, тако је исто општио са људима — нашим и странцима, без обзира да ли однекуд зна тог човека или га први пут сада види. Његова комуникативност, лакоћа конверзације, хумор пун духовитих жаока и добродушности брзо су му прибавили наклоност свију нас. Он је страсно учествовао у сваком тренутку утакмице, а такав исти био је и у разговорима и догађајима ван игралишта.

Волео сам да га гледам, а посебно да играм са њим. Тада нисам ни слутио да ћемо, неколико година касније, заједнички крстарити нашом планетом и на многим поприштима бранити националне боје.

Шекијева појава је у огромној несразмери са његовом играчком вредношћу. Малог раста, кривих ногу и кочоперног хода, на први поглед не делује „класично фудбалски“. Али, у том телу не баш идеалних пропорција крију се непресушна енергија и једна џиновска истрајност, и то сам запазио већ на првом заједничком тренингу са Шекуларцем.

И поред тога што нас је све гледао помало преко рамена и својим „језиком без длака“ покаткад и понизио, ми смо гајили посебну наклоност према њему. Ја, то не кријем, чак и слабост.

Поред тога што ме је очарао као играч који све нас може да поучи у играчким вештинама, он ме је освојио својом отвореношћу. Баш због тога ја сам се одмах спријатељио с њим, прича Галић.

Једна епизода из првог Галићевог сусрета са Шекуларцем заслужује да буде споменута. Она посредно објашњава Шекијеву личност, његов унутарњи свет и — изнад свега — карактер.

Галић је у Атини седео на клупи за резервне играче. Утакмица је била у току. Резултат је гласио 0:0, а Шекуларцу није све полазило за руком. Осим тога, његов посебни чувар био је веома будан и надасве оштар. У једном тренутку, недалеко од аут-линије. млади Грк га је „покосио“. Лопта се откотрљала до наше клупе. Шеки је пришао да је узме, пошто је судија претходно свирао фаул над њим.

Дигао сам поглед према њему, присећа се Галић. Из Шекуларчевих очију скочи на мене нека чудна ватра. Бес се најјасније изражавао у његовим зеницама, долазећи негде из дубине ваљда из саме крви. Очи су изражавале његова најинтимнија осећања и истовремено откривале колико је силне играчке енергије, воље за победом и самопрегора скривено у овом иначе омањем телу. Та огромна унутрашња снага, то је ваљда оно што „Шекија“ гони да понекад буде и непријатно агресиван. Све је из њега говорило да жели победу… Било је очито да пораз не би могао мирно поднети. Дао је читавог себе, нештедимице, у тој игри и — ми смо победили.

Касније, када смо заједно играли у државном А тиму, ја сам се небројено пута осведочио у томе како га, за време утакмице мржња — са својом ниском природом — узима под своје, како нестају у њему снаге помирљивости и како он најстраственије доживљава противника као непријатеља.

И само зато што је свим чулима предат фудбалу, што у њему налази себе и свој смисао живота, Шекуларац није фудбалер-џентлмен, већ играч код кога у самозабораву безумље прелази у дело и он чини оно што га је већ толико пута, за дуже или краће време, удаљавало са игралишта.

И када смо као клупски ривали, били на супротним странама, увек сам имао разумевања за те појаве његовог другог „ја“ које су често биле на кривом путу.

Шекијев вулкански темперамент на зна да се заустави. Он никад није познавао ограничења, већ су му готово све допуштали. Обожава кривицу ради кајања, охолост због понизности. Зна да удари, уме и да заплаче. Признајем: он ме је увек истински збуњивао!