ГЛАСАМ ЗА ИГРАЧЕ
Предраг — Пеца Алексијевић, репортер „Илустроване политике“, један од еминентних новинара млађе генерације.
Алексијевић ће под сталним наднасловом „Гласам за играче“ налазити актуелне теме и обрађивати их на себи својствен начин, ненаметљиво, топло и — директно.
Има нешто што фудбалу никако „не иде на ногу“ у последње време, па ни вама, Партизановцима. За кошарку већ знате, мисли се на љубав према телевизији и навијање у папучама коме је, тако напрасно, постао склон наш спортски свет. Али много теже падају игре „Ајакса и „Интера“, кад се упоређују с нашим утакмицама. Чисто нас комплексирају ти разни плавушани с танким ногама и женским фризурама који деведесет минута трче као лавови, разносећи прсима једни друге, а да притом не цмиздре, не траже милост пиштаљке, и још, узгред, што је најгоре за наша поређења у немогућим условима стравичних дуела приказују изванредан технички репертоар. То само напомињем а хтео сам друго. О вама је реч, играчима. Као обично на овом месту. Где је излаз? Тамо куда сте већ, од пре неколико месеци, тако успешно кренули. Велика, спортска, фудбалска битка за добру игру, пре свега, резултат је за нијансу у другом плану. Али, ту негде и лежи кључ за компликовану фудбалску браву. У тиму не бије битку један играч, ни двојица, макар били феноменални. Не бију је ни сви, ако се бори свако за себе, као такозвани слободан стрелац који игра за свој ангажман, своју славу. Све је то, заједно, велики мотив, али само ако до последње капи зноја им велике љубави према целом тиму, изгара сваки играч, искрено верујући да је део машине. Пардон, није реч о теоретисању, макар звучало као фраза. У вашем случају неопходно је такво подсећање и таква опомена, баш сада кад сте на путу да „Партизану“ вратите стару славу великог шампиона и још већег ривала црвено-белих, за које иначе навијам. Ви ћете ми, свакако, као поклонику фудбала, веровати колико желим ваш поновни успон.
Али, како ћете све то ако нисте сложни као један?! Не само на терену, него чак и у приватном животу. Ваши велики претходници били су међусобно присни, искрени другови. Незалагање појединца на терену, сматрало се за издају приватног другарства. Каква је то велика обавеза, и колика гаранција за пожртвовање! Нека вам Васке каже каква су дружина они били. Истина, од малих ногу у истом дресу, али ни вас ништа нарочито не раздваја, ни године, ни љубав према клуба, ни жеља да успете.
Па, онда, нека Паун, тај дивни спортист, добар момак и друг, нек батали сујету и „лични“ однос према вођству тима. Нека Бјековић схвати да није мали бог, него само велики играч коме недостаје мало скромности и спортског поштовања према игри и играчима. Грубјешић би морао да „гине“ бар двапут више, па да оправда ону сензационалну промену дреса од „провинцијског Уругваја“, до финалисте Купа европских шампиона. А остали? Живаљевић, Катић… Ваљала би вам збијеност у целину као песница. Погледајте Ћурета. Имам утисак и да игра, и да живи за све вас, за цео тим. Немам, наравно, стручних савета, само другарских. Немам ни обичај да се овде обраћам управи. Само узгред. И они би могли мало више да збију редове и сједине концепције, а не да их деле на „стари“ и „нови“ „Партизан“. „Партизан“ је један. Желели смо да буде велики, или осредњи? По томе се и мери верност клупској боји.